Dok se mrak lagano spuštao na grad, počela su se paliti svetla u usamljenoj zgradi na kraju grada. Sama zgrada delovala je kao novogodišnja jelka, koja se izdizala iz tame. U jednoj prostoriji te zgrade sedeo je jedan starac, lagano se pripremajući za počinak. Duboko je uzdahnuo. Osećao se usamljeno. Tuga mu je preplavila srce. Iako je u tom domu za stara lica bilo puno njegovih vršnjaka, njemu je srce patilo za nekim drugim ljudima. Duboko je uzdahnuo pre nego što je krenuo u kupatilo. Bio je svestan da su ga u to stanje dovele silne pogrešne odluke koje je tokom života donosio.

Kao mlad bio je vrlo ambiciozan. Kao i većina tadašnje omladine, i on je kao dete sa sela pošao put grada da sebi obezbedi bolji i lakši život. Bio je najmlađe dete mnogobrojne porodice. Najstariji brat je ostao u seoskom domaćinstvu a sva ostala deca su krenula nekim svojim putem. Tako i on. Stigavši u veliki grad, znao je da će samo upornim radom postići ono što je želeo. Nije tačno znao šta je to. Znao je samo da želi da uspe, šta god to značilo. Verovatno je u pozadini bila i želja da roditeljima dokaže da nisu pogrešili dozvolivši mu da napusti selo. Tako je krenuo. Prvo je završio srednju školu a onda je nastavio školovanje u svojoj struci. Iz te oblasti je završio sve moguće škole koje su postojale, od akademije do kratkih doškolovavanja, i stekao je vrhunsko znanje. To znanje je uspešno implementirao u posao i tako je krenuo laganim, ali sigurnim koracima da gradi svoju karijeru.

Negde usput je oformio i porodicu. Oženio se i vremenom dobio dva sina. Naravno da je zbog te činjenice bio srećan, ali su mu posao i karijera i dalje bili u fokusu, dok je porodica bila nešto što se podrazumevalo. Nešto prateće. I tako su godine prolazile, a njegovo produženo radno vreme, posvećenost i često odsustvo od kuće uzeli su danak. Brak se raspao, svako je krenuo nekim svojim putem. Jedino su deca bila ta koja su bila uskraćena i oštećena. Do tada su barem imala oca, zvanično iako ne realno, a od tada su ga izgubili u potpunosti. 

On je nastavio da gradi svoju karijeru. Posao mu je i dalje bio glavna tačka u životu. Postigao je maksimum koji je mogao. Uspeo da dosegne do potpune visine. Bio je izuzetno cenjen i poštovan u poslovnom svetu. Privatan život nije ni imao, ali mu to u tom trenutku nije ni smetalo. Bio je ispunjen. U nekom trenutku je našao novu životnu saputnicu, ali ni ta veza, zbog njegovog odsustva, nije bila preterano bliska. 

I tako je vreme prolazilo, on je stario, deca su rasla, oformila svoje prodice. Imali su kontakt, ali se on svodio na povremeno viđanje. Delovao je kao neki obavezan deo koji treba obaviti, jer je takav red. 

A onda je došlo vreme penzionisanja. Gasila su se svetla, zavesa na pozornici se spuštala. Sve što je gradio godinama, čemu je čitav život posvetio, nestalo je u trenu. Nije više bilo obaveza, nije bilo divljenja, poziva, nije bilo nikoga i ničega. Ostao je sam. Sa svojom suprugom je imao neki zvaničan odnos. Bili su zajedno, ali kao dva stranca. Čitavu tu promenu je jako teško podneo. Pokušavao je da kontaktira svoje kolege, ali oni nisu imali vremena za njega. Bili su zauzeti svojim poslovnim obavezama. 

A deca? Bio je ogorčen na njih. Oni su imali svoje poslove i svoje porodice. Odvojili bi neko vreme, par puta godišnje za njega, i to je bilo to. Čak i u tim retkim susretima nije bilo emocija. Prilikom jednog od tih susreta, prebacio je svojoj deci kako su nemarni prema njemu, kako nije u redu da ne mogu da odvoje makar jedan dan mesečno i posvete mu pažnju. Kako mu je potrebna podrška i razgovor u ovim, za njega teškim vremenima. Osuđivao ih je. A onda je dobio objašnjenje od svog starije sina:
„Mi razumemo da ti nije lako i da je promena kroz koju sada prolaziš prilično bolna. Svakako da je to negde posledica tvojih odluka koje si donosio i prioriteta koje si sebi u životu postavio. Nama naše odrastanje bez oca nije bilo lako, svakako nas je naučilo kako u životu da postavimo naše prioritete. Pošto ti do sada nisi želeo da budeš deo naših života, oni su izgrađeni tako kako su izgrađeni. Mi imamo svoje obaveze i nama je vreme koje provodimo sa našim porodicama neprocenjivo. Mi prosto želimo da budemo deo života naše dece, da sa njima rastemo i da u tome uživamo. Tebe nikako ne odbacujemo, samo moraš shvatiti da ako želiš da budeš deo naših života, moraš nam se prilagoditi. Nisi više prioritet ti, već svi mi. Mi smo svakako tu za tebe.“

Ostavši sam, danima je razmišljao o tom razgovoru. Sin je imao pravo. U životu zaista jeste donosio neke odluke koje su ga odvojile od porodice. Porodica mu nije bila prioritet. Jedino opravdanje moglo bi se naći u njegovom ranom odvajanju od svoje porodice i što je rastao u vremenu kada je finansijska sigurnost bila jedina sigurnost, a o emotivnoj se nije ni razmišljalo. Shvativši da mu njegova deca, porodica, i pored svega nisu okrenuli leđa, naterali su ga da novi život sagleda sa vedrije strane. Prvi put se srećan i zadovoljan vratio u svoje novo prebivalište, smatrajući ga svojim novim domom. Osetio je mir u duši, znajući da je i dalje deo svoje porodice i da je pred njim drugačiji, ali svakako srećniji deo života. Posle dugog vremena osetio je da opet nekome pripada. Svojoj porodici. I bio je čvrsto rešen da ovoga puta na pravi način postavi svoje prioritete.