Već neko vreme se nismo družili sa Vikend pričama. Imala sam (pogrešno) uverenje da sam sve rekla i da bi nastavak pisanja priča bilo ponavljanje. A da li kroz 100 priča možete ispričati sve?

Sedim, pijem kafu i razmišljam. Na TV-u, bez tona posmatram Roller coaster. Posmatram ljude u njemu, smenu njihovih emocija. Od straha, preko ushićenja, sreće, ljubavi pa do apatije ili čak nezainteresovanosti. Sve životne emocije smene se za par minuta žestoke vožnje. Nikako ne mogu da se otrgnem utisku da u stvari posmatram zipovani prikaz života. 

Život zaista jeste jedan roller coaster. Pun nepredvidivih oscilacija. Počinje lagano, bez da imaš pojma šta te čeka. Posmatraš oko sebe, sve ti je novo. Ljudi, njihove emocije, slike, zvukovi. Nemaš mnogo pitanja niti predviđanja, jer ti u stvari ništa o tom čudu ne znaš. Kako kotrljanje kreće, polako kreneš da posmatraš te neke ljude oko sebe, pa polako od njih preuzimaš emocije. Ako imaš sreću da pored tebe sedi neko ko je ushićen očekivanim, srećan i zadovoljan, nesvesno ćeš preuzeti taj osećaj i ushićeno iščekivati to nešto što treba da se desi. Ako pak nisi te sreće pa pored tebe sedi neko prestrašen, namršten i nezadovoljan, verovatno ćeš se pitati da li si trebala krenuti u tu avanturu. Svakako, čim krene kotrljanje mašinerije, izlaska nema. Život te obuzima i baca te u nepredvidivo, u početku bez moći sopstvenog uticaja, čineći te potpuno zavisnim od sopstvenog okruženja.

Prvo obično krećeš da sa usponom. U stomaku osećaš golicanje, ushićenje. Otvaraju ti se neki novi vidici, tebi potpuno nepoznati. Znatiželja prevlada, pa joj se i prepustiš. Iščekuješ nešto, a ne znaš šta. Taman kada dođe do neke divne visine, mašinerija uspori i lagano te pušta da se uljuljkaš u osećanju sigurnosti i bezbednosti. U svojoj si zoni komfora. Taj osećaj ti postaje poznat i prija ti. Vidici postaju bliski. Iz sasvim nepoznatog razloga sigurna si da će taj osećaj ostati večno. Da se možeš opustiti i uživati u prikazima, zvukovima i osećanjima koje u tebi bude... a onda, sasvim neočekivano i po tebi ničim izazvano, mašinerija se neverovatnom brzinom sjuri nizbrdo hrleći ka ponoru. Nemaš nikakvog uticaja na njeno kretanje. Njom upravlja neko ili nešto tebi nevidljivo. Možeš uglavnom samo da posmatraš. I tu nije kraj. Kada pomisliš da si došla do dna, neočekivano te baci na jednu stranu, pa na drugu stranu, pa te okrene u krug i opet vine u visine pa ponavlja čitavu putanju. Jedina razlika jeste što sada možda i znaš šta te očekuje. Svakog za sledeći krug misliš da nema iznenađenja, ali se varaš, jer svaka ta promena pravca, uspon i pad, zaokret, ubrzanje i usporavanje u tebi izaziva neka nova osećanja. Svaki put ti slike deluju drugačije, zvukovi dobijaju neke nove tonove. Svaki taj krug, iako deluje isto, to u stvari nije.

Da. Život jeste jedan žestok roller coaster. Deluje nemilosrdno, opasno, pun iznenađenja. Deluje da na njega nemaš uticaja. 

Tačno je da na mnoge stvari u životu nemamo mnogo uticaja, ali imamo na to kako ćemo taj naš „žestoki“ život proživeti, koje emocije ćemo negovati, koje slike gledati i zvukove slušati. Da li će nam prijati, ko će nas pratiti,... Tu je naša odluka presudna. Jer, kao što često volim da kažem, vreme (život) ide svojim ritmom. Ono nas ne čeka, ne pita, ono ide, a na nama je da odlučimo na koji način ćemo ga iskoristiti.

Zato se opusti, podigni ruke u vis, nabaci svoj najlepši osmeh i prepusti se izazovu, jer tvoj život je tvoje remek delo.