Vreme nam je definitivno neuhvatljivo. Ne znam kako vama, ali meni leti takvom brzinom da imam utisak da proleće mimo mene. Nisam ga ni svesna. Ko zna šta sve utiče na to, prestala sam i da se pitam, ali svakako imam utisak da u jednom satu doživim više toga nego nekada (standardna izjava određenog doba, priznajem). 

I tako, svakakva dešavanja koja „proleću“ pored nas, dotičući ili mimoilazeći nas, često nas navedu na razmišljanje. Na pravljenje paralela. Barem je kod mene tako.

Zbog sezone godišnjih odmora, ovih dana sarađujem sa kolegama sa kojima inače nemam previše kontakta, pa vidim i čujem ponešto novo. Za mene, priznajem, neobično. Svakako da me stavovi nekih ljudi teraju na razmišljanje, posebno o našoj zamenljivosti. 

Ono što sam primetila jeste da još uvek, na poslu, ljudi smatraju da su nezamenljivi. Svoj posao, za koji su plaćeni, doživljavaju kao lično njihove, smatrajući da čak ni organizacija za koju rade nema pravo da im se meša. Da uvodi novitete, menja procedure ili radi bilo šta što nije u skladu sa njihovim ličnim stavovima.

I ok. Razumem kada neko voli svoj posao i radi ga „srčano“, samo sam u dilemi koliko je to profesionalno?
Kako u stvari možemo definisati profesionalnost u poslu. Da li je profesionalno ako ga doživljavamo previše lično? Ako previše uključujemo emocije? Ako o poslu razmišljamo i nakon radnog vremena, podižući u sebi nivo stresa do stepena koji nam zdravstveno šteti? I moje ključno pitanje jeste, da li smo zaista na poslu nezamenljivi?

Često polemišemo oko toga. Posebno kada čujem izjave kako je neko svoj radni vek „ostavio“ na tom jednom poslu, pa odakle nekome pravo da mu se meša u bilo šta. Da li taj neko ko tako nešto misli zaboravlja da je za taj period bio plaćen, možda manje ili više, ali da je imao neku nadoknadu za taj svoj rad. A kada nešto plaćamo, šta to znači? Kada odete da kupite nešto, na primer automobil, da li vi koji ste ga platili postajete njegov vlasnik, ili taj automobil ostaje u vlasništvu firme koja ga prodaje. Ako napravimo paralelu između ta dva slučaja, može se reći da smo mi naš rad „prodali“ za tu neku platu i da samim tim nismo više vlasnici njega. Da li sam u pravu?

A stepen profesionalnosti? Šta znači profesionalan odnos? Mislim da je to u našoj sredini malo pomereno. Kažu ako ne ostaješ prekovremeno na poslu, bez nadoknade, ti nisi profesionalan??? Ili ako se ne javiš na privatni mobilni telefon posle radnog vremena, ili ne odgovaraš od kuće na službene e mailove, ti nisi profesionalan??? Mislim da definicja profesionalnosti nije baš dobro određena. Kažu da je zakonski definisan dozvoljen broj radnih sati u toku nedelje. Sigurna sam da je to urađeno, između ostalog, zbog mentalnog i fizičkog zdravlja. Da je neko, za to stručan, proračunao koliko sati umnog ili fizičkog rada je bezbedno za osobu koja ga obavlja. Naravno da se ovo ne odnosi na nekoga ko radi sopstveni posao, pa ako ga još obožava, onda ga ni ne radi. Pričam sada samo o ljudima koji rade kod nekog poslodavca. Znači, sigurna sam da je ograničenje trajanja rada vrlo smisleno definisano.

A zašto sve ovo razmatram, upravo sada, ovako sa vama? Pitam se da li smo mi zaista svesni toga gde smo to nezamenljivi? Ako smatramo da je to posao, šta je to što nas navodi na to? Kažu da osećaj nezamenljivosti stičemo tamo gde nam je primarna važnost. Da li smo mi sebi važni kao proizvod (naš rad koji prodajemo za platu) ili smo nezamenljivi u smislu ljudskog bića? U kom to odnosu smo mi zaista mi? Nezamenljivo ljudsko biće. U porodici? Među prijateljima? Ili na poslu? Ako smatramo da smo nezamenljivi na poslu, šta je to što nas je nateralo da taj posao stavimo na primarno mesto u našim životima? I da li to znači da smo ostale odnose stavili u podređeni položaj? Da li smo na taj način možda zanemarili nekoga? Da li smo olako svoje slobodno vreme poklonili, bez nadoknade, zanemrajući negovanje možda nekih odnosa koji nam emotivno više znače, a da toga nismo ni svesni? 

A šta kada dođe taj dan kada na tom nekom poslu prestane potreba za našim radom, kada u životu dođemo u to tzv treće doba. Hoće li ta organizacija ili firma prestati da postoji? Prestati sa radom? Šta će tada biti sa nama? Hoćemo li biti tada u mogućnosti da revidiramo neke svoje ranije odluke? Hoće li ti neki nama dragi ljudi biti tu za naše otrežnjenje i okretanje novog lista, ili će oni do tada već imati izgrađen svoj svet i svoj život u kojem možda neće biti mesta za nas? Hoćemo li im biti nezamenljivi?

Šta vi mislite, ali zaista? Ne šta govorite drugima, ne šta govorite na glas, ne šta je to što biste po moralnim standardima trebali da mislite. Šta zaista mislite, gde ste nezamenljivi? Ako do sada niste o tome na taj način razmišljali, promislite malo. Napravite paralele. Definišite pa samo sebi recite šta je to što vam je važno. Ako saznate nešto novo, nije kasno da redefinišete svoje prioritete, svoj stepen profesionalnosti. U stvari sve dok živimo, sve dok se preispitujemo i učimo, ništa nikada neće biti kasno. Ako pak dođete do zaključka da vam već postavljeni prioriteti odgovaraju, odlično. Ne postoji zacrtano pravilo. Pravila mi sami postavljamo. Po sopstvenim pravilima živimo pa samim tim i posledice sopstvenih pravila doživljavamo, kakve god one bile.