Okruženi smo nepresušnim izvorima inspiracije. Gde god se okrenemo možemo naići na nešto što nas može podstaći da se trgnemo. Da neku životnu situaciju sagledamo iz neke nove perspektive. Da odluke donosimo na neki novi način. Pitanje je samo naše fokusiranosti ili spremnosti da tu inspiraciju prepoznamo pa i iskoristimo. Da li su nam čula otvorena ili kroz život prolazimo više mehanički, po unapred utvrđenoj maršuti.

Evo moje priče.

Posle skoro dvadeset godina života u jednom prostoru, očekivano je došlo vreme za neke malo detaljnije fizičke radove. Za promenu nekih instalacija, krečenja, renoviranje kupatila itd. Ništa pompezno, već potrebno. Sigurna sam da vam je svima poznato kako sve to može izgledati. Svakako veoma dinamično i dok traje nimalo prjatno. Ali potreba nalaže određene žrtve. Pa tako smo malo bežali iz stana dok su radovi bili u toku, ali smo veći deo vremena morali da budemo tu. Iako u početku ne baš udobno, vremenom, kako su se radovi bližili kraju, zadovoljstvo potignutim rezultatom nekako je obrisalo sve one neugodnosti kroz koje smo prolazili. 

Elem. Majstori izašli iz kuće a mi rešili da životni prosor oslobodimo viška nameštaja i eventualno unesemo nešto novo. I dok smo tu odluku donosili, nismo uzeli u obzir količinu stvari koju će biti potrebno smestiti u duplo manje nameštaja za odlaganje. Tek kada smo kutije sa stvarima vratili iz podruma, shvatili smo da smo u blagom problemu. Pokušala sam da organizujem prostor, da prepakujem stvari, da promenim način slaganja,... ma svašta, ali džaba. Nikako od trokrilnog ormara ne možete napraviti petokrilni, ma koliko to želeli. Slike su posebna priča. Obožavamo slike i njih smo želeli odmah da vratimo na svoja mesta kako bismo što pre povratili neku sigurnost i povezanost sa prostorom. Međutim, nešto nam se nije dalo. Prvo nam je pukao čekić pa odložio kačenje do nabavke novog. Onda smo ostali bez bušilice. Tada smo odlučili da ipak sačekamo još koji dan pre nego što krenemo sa kačenjem.

Moram priznati da sam sve vreme dok sam pokušavala da složim garderobu, knjige, suvenire, uspomene, papire, slike,... osećala neku silnu nelagodu i to do te mere da sam u jednom trenutku rešila da prestanem bilo šta da radim. Ono što sam do sada u životu naučila jeste da kada god osećam takvu nelagodu, nervozu dok nešto radim, to samo znači da to nešto ne radim kako treba i da se moram zaustaviti i razmisliti u čemu je problem.

To sam i uradila. Skuvala sam kafu, sela i počela da razmišljam. Onda sam se setila nečega jako zanimljivog. Setila sam se našeg useljavanja u stan. Potpuno suprotna situacija od ove sadašnje. Prvo, tada smo imali po dvadeset i nešto godina. Mogu slobodno reći da smo bili na nekom početku života. Prostor smo opremili nameštajem, a taj nameštaj je bio prazan. Nismo imali mnogo šta da stavimo u njega. Fioke prazne, police sa ponekom sitnicom, frižider bez magneta, zidovi goli, bez slika. Sve to smo naknadno, godinama dodavali, dok nismo na kraju došli u situaciju u kojoj smo sada. A onda mi je palo na pamet da se mi tako odnosimo uglavnom i prema sebi i sopstvenom životu. Krenete u život prazni, bez predrasuda, mržnje, uverenja,.... potpuno otvoreni i spremni za život. A onda lagano popunjavate fioke u svojoj duši, nekada prijatnim i potrebnim sitnicama, a mnogo češće onim nepotrebnim koje vas samo opterećuju i sputavaju. Najviše mesta vam zauzimaju teška uverenja koja vam često prelete preko oboda fioke pa istu zaglave, a vi niste ni svesni zašto je ne možete zatvoriti, šta je to što smeta.

Da, da. Ta uverenja. Te predrasude. I dok sam tako pila svoju kafu i napravila paralelu moje trenutne situacije u stanu sa stanjem u mojim ličnim fiokama, shvatila sam da je sve u stvari jako jednostavno. Iako ih imam sigurno još mnogo neotkrivenih, veći deo svojih uverenja sam uspela da izbrišem. Jednostavno sam ih „izbacila“ iz svojih fioka. Nije bilo lako, ali opet, dobijeni rezultat je osećanje neverovatnog zadovoljstva i slobode što znači da se trud isplatio.

Sada sam to čišćenje prenela samo na svoj dom. Uzela sam veliku kutiju i krenula da bacam. Ne da odlažem u podrum ili tavan, već bukvalno da bacam. U početku bi mi ruka i zadrhtala, posebno kada bih krenula da bacim nešto što mi je vraćalo neke uspomene ili emociju. Međutim, shvatila sam da ja tu svaku životno stečenu emociju koja mi je važna nosim u sebi. Ako sam na nešto i zaboravila, to samo znači da mi nije bilo previše važno, pa samim ti ni potrebno. Izbrisala sam iz glave sve ono što je bilo i pred sebe rasprostrla prazno platno spremno za nove boje. 

Fizičke stvari su vam kao uverenja. Neosetno vam se uvuku u živote. U prvom trenutku vam zadovolje neku potrebu, možda vas i zaštite od nečega, a onda postanu balast kojeg se teška srca oslobađate, jer ste na to nešto “navikli”. A što bi moja baka rekla: “Gde ima navike ima i odvike!” 

Prostor u kojem živite je deo vas. Da biste u njemu uživali, dajte mu svoj lični pečat a to dajete osluškujući sebe. Dom je vaše utočište. Mesto gde ste bezbedni, gde punite baterije za nove pobede. On je odraz vas samih. Pa kada vidite da vas opterećuje, ili da više nije u skladu sa vašim potrebama, nemojte se plašiti. Raščistite ga. Otarasite se svega onoga što vam predstavlja balast, i u prostoru i u vama. Sve je jako jednostavno, samo treba osluškivati.

Mi smo sada naše stvari spakovali, na neka nova mesta. A slike? Još nisu okačene, čekaju pravi trenutak.