Ovo nije priča o običnom zeki. Ovo je priča o jednom posebnom zeki. Snažnom, stabilnom, moćnom zeki koji je živeo u svom Zecogradu. U tom gradu su ga gotovo svi poznavali. Znali su ga odmalena, pratili njegov život koji je bio prilično zanimljiv. Pun raznih dešavanja, turbulentnih promena i silnih uspona. 

Ipak, nećemo sada pričati o njegovim poslovnim usponima i manirima, već o onim drugim, svakodnevnim. Mada nekako se to kod našeg zeke pomešalo, pa je granica između njega kao živog bića i njega kao poslovnog maga bila jako tanka. Gotovo nevidljiva.

Zeka je u toku svog mladog života uspeo da obezbedi divan i ugodan život. Imao je gotovo sve što mu je bilo potrebno, pa i više od toga. Živeo je u najlepšoj zgradi u gradu. To nije bila obična zgrada. To je bila zeco-zgrada u drvetu, napravljena po najvišim standardima i upotrebom najnovije tehnologije. Imala je sve pa i čaroban pogled koji se pružao preko čitavog grada. Iako nije baš vešto uživao u svim tim blagodetima, uživao je u svojoj moći koju je imao nad ostalim zečevima. Ta moć ga je nekako opila i vremenom ga pretvorila u pomalo grubog zeku, koji nije više imao osećaj empatije ni za jedno drugo biće. Na svaku priču o nečijoj nedaći ili sudbini, on bi odmahnuo glavom i prokomentarisao „Ko mu je kriv, sam je donosio odluke pa sada neka uživa u plodovima tih odluka!“ Iako je negde u suštini sa tim stavom i bio u pravu, da svako živi svoje odluke, ipak nije bilo u redu što nije pokazivao niti malu zainteresovanost da nekome u bilo čemu barem malo pomogne. Pa ni ono najmanje, da pruži neku lepu reč ili napravi neki lep gest. To jednostavno nije bio njegov stil. Barem ne više. A život čine i neke situacije na koje mi nemamo uticaja i gde nemamo pravo donošenja odluka. Ali to je našem zeki bila nepoznanica. Barem u tom trenutku.

Koliko je naš zeka mogao da bude grub, najbolje je shvatila jedna porodica zeka koja je živela na spratu ispod njega. Oni su stvarno svašta trpeli. Lupanja različitih porekla, čestu viku, glasnu muziku, bacanje otpadaka po holu zgrade, lupanje ulaznim vratima, .... ma spisku nije bilo kraja. I nije da su oni odlučili to da trpe. U početku i jesu. Mislili su “Mlad je, shvatiće. Promeniće se.“ Ali kako je vreme prolazilo situacija je postajala sve gora pa su se zeke pobunile. Išle bi sprat iznad kod našeg zeke da ga zamole da bude malo tiši. Da mu objasne da od njega ne mogu da spavaju. Da im narušava njihov mir. Da je svakome njegov dom utočište u kojem bi trebalo da se oseća lepo i sigurno a da im on to oduzima. Svašta su probali ne bi li u zeki probudili malo osećaja krivice i dozvali ga pameti. Ali ništa. On bi na ta njihova reagovanja postajao samo još gori, pokazujući im svoju moć. A imao je moć. Kada nisu uspeli sami da se izbore sa njim, zeke su ga prijavile miliciji. I to više puta, ali bi ovi svaki svoj dolazak završili sa savetom „Bolje se ne kačite sa njim. On je moćan.“ Tako bi zeke ostale na istom. Bez ikakvog rešenja. Kako se vremenom po Zecogradu proširio glas o tim nemilim događajima, zeke nisu mogle ni prodati svoj dom. Bili su i na to spremni. Da odu i negde drugo pronađu svoje utočište. Ali ništa. I tu su nailazili na zid. Eto. Svašta su prolazili a nikakve odluke nisu donosili, u stvari slabu moć su imali nad sopstvenim odlukama.

Prolazilo je tako vreme, svašta se menjalo u tom malom Zecogradu, pa i život našeg zeke. Izdešavala se neka silna čuda, i zeka gotovo preko noći ostade bez svoje moći. I ne samo moći. Nekako, kada nestane moć, nestane i dosta toga drugog. Ubrzo je bio primoran da proda svoj dom, svoje utočište, i preseli se u neki jeftiniji stan. Odlagao je taj trenutak koliko je mogao, ali to baš i nije sve zavisilo više od njega. Nikakve odluke nije mogao donositi, sem da se prilagodi rezultatu neki svojih ranijih odluka.

I preselio se naš zeka. Pronašao je priostojan dom. Nije bio previše zadovoljlan, jer taj dom je bio neuporedivo skromniji od prethodnog, ali dobro. Nekako se pomirio sa sudbinom. Bio je to lep mali stan u jednoj lepoj zgradi od nekoliko spratova. Njegov stan je bio na pretposlednjem spratu, zbog čega je bio prilično srećan, jer je i dalje imao solidan pogled na grad. Barem to nije izgubio. To prvo veče u svom novom domu, proveo je razmišljajući o svom životu. Pokušavao je da shvati gde je pogrešio. Zašto ga je ovakva sudbina snašla. Ali još uvek nije imao odgovor na svoja pitanja. Iz tog zamišljenog stanja ga prenu galama sa sprata iznad. Imao je osećaj kao da se zgrada ruši. Muzika je treštala, koraci u hodniku su odavali utisak da čitava četa paradira. Vriska, dreka. Zeka je besno istrčao iz svog stana i otrčao na sprat iznad. Lupao je pola sata na komšijska vrata, ali tu lupu niko od galame nije mogao čuti. Iskoristio je trenutak kada su neki novi ljudi ulazili u stan, da se sa njima uvuče. I čim je ušao, stao je kao ukopan. Poznata slika. Kao da se u trenutku vratio u svoj prethodni dom. U svoj prethodni život. Pogled mu se zaustavio na komšiji. U njemu je video sebe. I nije to bio najveći šok koji je doživeo. Veći šok je doživeo zbog činjenice da mu se nije dopadalo to što vidi. Slike su se vraćale kao usporen film, dovodeći zeku do sve većeg očaja. Tužno je spustio pogled, izašao iz stana. Vratio se u svoj dom, nežno zatvorio vrata i nestao u tami spreman da se suoči sa samim sobom. A i sa onim što ga je čekalo. Nekako je polako postajao svestan šta je to.