Švrća se ponosno šepurio poljanom. Kao bernardincu, ime mu i nije preterano ležalo, ali je zato oslikavalo njegovu narav. Bio je pravi švrća. Duhovit, večito razigran, nežne duše i spreman da pomogne svakom prijatelju u nevolji, snalažljiv u svakoj prilici. Sama njegova upečatljiva pojava širila je osećaj sigurnosti. Barem onima koji su mu bili naklonjeni. E sada, oni drugi...?! 

Na njegovom imanju je imalo zaista jako puno životinja, svih vrsta pa i veličina. A on im je bio glavni zaštitnik i predvodnik. Svi su se oslanjali na njega, bilo da je trebalo negde ići, nešto raditi, nešto organizovati ili nekoga zaštititi. A zaštita je često bila potrebna. Ipak je to bilo imanje u planinskom kraju, gde je bilo prisutno i dosta divljih životinja, koje su nemilosrdno koristile njegovu nepažnju ne bi li se dočepale lakog plena.  Ti napadi i nisu bili toliko česti, ali su podrazumevali veliki stres pa i gubitak, a to Švrća nikako nije želeo. 

Kako je prošlo gotovo mesec dana mirnog perioda, i Švrća i ostale životinje su se opustile. Čak previše. Jedne noći, potpuno iznenada, pojavio se jedan uljez. Strašan. Videvši ga u polumraku sve životinje su se uznemirile i počele da dozivaju Švrću u pomoć. Švrća je poskočio i poleteo u pravcu uljeza. Uljez mu je delovao strašno. Čak toliko da se i sam u trenutku zaledio. Ali samo za trenutak. Već u sledećem je u punoj svojoj snazi pojurio u njegovom pravcu. Međutim, dok je stigao, uljez je nestao u mraku. Švrća je čitavu noć obilazio imanje, ali od uljeza ni traga ni glasa. Bio je sav napet. Prvi put u životu je video takvo stvorenje. Ličilo je na ogromnu mačku ali je po sebi imalo neke nepravilne, tamne pruge. Takvo stvorenje do sada nije video. U njihovom kraju su bile prisutne lisice, vukovi, medvedi i još po neka zver, ali takva kao ova ne. 

Kada je svanulo, sve životinje su se okupile i komentarisale prethodnu noć. To stvorenje je bila prava nepoznanica za njih i nisu znali šta smera i šta će im učiniti. Šta mogu očekivati. Kada bi barem znali koja je vrsta, znali bi kako da se zaštite. Ovako....

Prođe par dana, od uljeza ni traga. Švrća je redovno po čitavu noć dežurao, ali ništa. Sve mirno. Ponegde bi prošla poneka komšijska mačka ili pas, ali to je bilo to. 

A onda, jedne noći, opet. Švrća ugleda uljeza na drugom kraju poljanje. Ogroman i opasan, a što je najgore i dalje tajanstven. Sve životinje se opet u strahu oglasiše i pobegoše u svoje ambare, a Švrća skupi svu hrabrost koju je posedovao u svom telu i snažno pojuri ka tom delu. Ali opet, dok je stigao, zver je nestala u noći. U tom trku je samo naleteo na komšijskog mačora, koji je potpuno nezainteresovano ležao na travi i bavio se sobom. Švrća obiđe opet čitavo imanje, ali ništa. 

Ponavljalo se to u naredom periodu par puta, i Švrća shvati da će morati da smisli neki konkretan plan kako da uhvati zver, ali nije znao kako da joj priđe. Kako će reagovati. Koliko je snažna. 

Dok je jednog dana tako smišljao pakleni plan, ispred njega se prošeta opet onaj komšijski mačor. U prvom trenutku Švrća i ne obrati pažnju na njega. A onda, šok. Mačor se okrenuo i Švrća preneraženo ugleda po njegovom telu nepravilne tamne pruge. Skočio je na noge i prileteo mu. „Stani!“ uzviknuo je naredbodavno. Mačak se ukočio u mestu i uplašeno pogledao Švrću. „Šta ti je to na toj strani tela?“ upita ga Švrća. „Ma gazda farbao ogradu pa me ulepio farbom. Pokušavam već danima da je skinem, ali ne ide.“ odgovori mačor i uvređeno se okrenuo i otišao svojim putem, ostavljajući Švrću da u čudu posmatra svoju „noćnu moru“. Svoju „Zver“. Kada je malo došao sebi, Švrća prasnu u semh i nesrtpljivo polete ka svojim prijteljima, da im saopšti veliku vest. Zver ih svakako više neće napadati. Barem ne nepoznata.