Jutro. Budim se. Dan kao svaki drugi. Uglavnom unapred znam šta me čeka. Nema tu mnogo mesta iznenađenjima. Kao po proceduri, pijem kafu, doručkujem, oblačim redno odelo za posao i krećem.

U nekom polusnu se spuštam do autobuske stanice. Prevoz očekujem za tačno 3 minuta. Znam. Iskusio. I stiže. Ulazim u autobus. Standardna gužva. Pokušavam da ignorišem orkuženje. Kada bacim pogled na ljude oko sebe, vidim izraze lica slične svom. U polusnu. A ima i onih drugih. Ja ih zovem jutarnji tipovi. Puni energije i elana. To gazi i ruši sve pred sobom, potkrepoljujući svoju fizičku borbu kreativnim verbalnim ekspresijama. Gledam ispred sebe u nadi da će me mimoići. Ali kako to obično biva, nečiji oštar lakat završava u mom podrebarnom prostoru. Trgnem se od bola. Sram vas bre bilo. Sve da vas je sram. Mislim se u sebi. Kao poplava da vas je sprala. Pa zar je teško reći pardon, izvinite, molim vas pomerite se? Zar je lakše nekome zagorčati jutro pa samim tim i čitav dan, umesto im se nasmešiti i učiniti taj početak prijatnim. Sram vas bilo sve, mislim se u sebi. 

Izlazim na stanici, odlazim na posao. Volim svoj posao. Zaista u njemu uživam. Neverovatno je kreativan i pruža mi potpuno zadovoljstvo. U stvari, bilo bi to potpuno zadovoljstvo da nije beskrupuloznih ljudi koji su u stanju da gaze sve pred sobom, pa čak i bez pretvaranja i prikrivanja, ne bi li sebi obzebedili neku bolju poziciju. Neki bonus. Pa i danas. Mesec dana sam radio na projektu. Pripremao ga. Sproveo čitavu studiju. Uložio svoje vreme, svoju energiju i svoju kreativnost. A onda, na prezentaciji, kolega ustane pre mene i uz izgovor da je rečitiji i da će on to na bolji način prezentovati od mene, započne. Ja ga gledam u šoku. Očekujem da spomene da je to mojih ruku i mog uma delo. Ali moje ime nije ni spomenuo. Čak je i prilikom prezentacije izlagao u jednini. Sram te bilo, mislim se ja u sebi, dok mi pritisak u glavi raste do opasnih visina. Sram te bilo. Pa kako misliš da realizuješ sve to bez mene. Ili misliš da ću ti i u tome pomoći, skriveno. Sram te bilo, mislim se ja u sebi. 

Prolazi vreme. Završavam posao potpuno iscrpljen. Ne od posla, nego od ljudske gluposti i zlobe. Od ljudskog bezobrazluka. I dokle to tako može ići? Mora doći dan kada će sve izaći na videlo. Mora doći dan kada će ljudi shvatiti šta se tu dešava. Jednoga dana ću uzviknuti na sav glas. Jednoga dana, mislim se ja u sebi.

Odlazim na ranije ugovoreni sastanak sa devojkom koja mi se baš sviđa. Družimo se već više od godinu dana. Jedno o drugom znamo apsolutno sve. U stvari, ja o njoj znam apsolutno sve, ona o meni nešto manje. Nekako se teže otvaram. Volim stvari da zadržim za sebe. A emocije me izjedaju. Nisam zaljubljen, ja nju volim, a ona to ne zna. Nalazimo se na našem mestu i kreće opuštanje uz omiljeno piće. Razgovor spontano kreće. Tema nikada ne nedostaje. Međutim, ovoga puta mi se tema ne dopada. Upoznala je nekoga!!! Drugog muškarca!!! Priča mi o njemu a osmeh razvukla preko celog lica. Meni knedla stoji u guši. Trudim se na silu da provučem vazduh kroz stegnuto grlo. Gubim tlo pod nogama. Da li si ti normalna bre!!! Vičem u sebi. Pa ja te volim! Ja sam prava osoba za tebe. Zar ne vidiš da smo srodne duše? Zar ne vidiš da smo stvoreni jedno za drugo, mislim se ja u sebi, dok mi se srce lagano cepa. Ona i dalje priča, a svaka reč mi se zabada u dušu, produbljujući ponor u njoj. Ne, ne čini to, govorim joj u sebi. Kako ne shvataš? Kako ne znaš? A kada bih je zagrlio? Poljubio? Šta bi se desilo? Misli mi se roje po glavi, a ja je i dalje slušam, klimajući glavom u znak odobravanja. Ćuteći. 

Odlazim kući. Vraćam se svojoj samoći. Budalo jedna, mislim se u sebi. Pitam se "Do kada ćeš biti samo nemi posmatrač u svom životu?" Pogledam se u ogledalo pa prolomim na sav glas: "Sram te bre bilo!"