Težiš ka tome da budeš savršen. Da svoju ulogu roditelja "obaviš" na savršen način i samim tim dobiješ savršen rezultat. A šta je u stvari savršeno?

Nosiš ga u stomaku devet meseci a onda ga uvedeš u svoj svet. Kakav god da je, savršen ili ne, to je tvoj svet. Onda kreneš zajedno sa njim da rasteš. Foliraš se kao da znaš šta radiš, da ti tvoje godine daju podrazumevano iskustvo. Ali vraga. Nemaš pojma. Kako on raste, tako se i ti razvijaš. Učiš i spoznaješ zajendo sa njim. 

Zajendo prolazite kroz različite faze. Pitaš se koliko faza će biti. Beskoknačno. Moja mama kaže da ja i dan danas prolazim kroz faze u kojima je ona moj delimični saputnik. Nije baš utešno, ali je istina. Roditeljstvo nema rok. To je “posao” bez kraja. I to je jednostavno prirodno tako. To malo stvorenje će uvek biti tvoje dete, koliko god godina imalo. 

Elem, prvih par godina se trudiš da mu usadiš prave vrednosti jer znaš da je to osnova. Ono što tada nauči, kasnije će samo dorađivati. Učiš ga da poštuje sebe, da poštuje druge. Učiš ga da na pravi način ispoljava i prima emocije. Učiš ga zdravim navikama (koje će sasvim sigurno u jednom trenutku izgubiti). Učiš ga prijateljstvu i odanosti. Samostalnosti i istrajnosti. Učiš ga da bude dosledan, mudar, vredan, uporan. Ma svačemu ga učiš.

A onda ga testiraš. Dođe vreme kada se odvaja od tebe, postaje deo jednog drugog, većeg sistema, prvo vrtića pa škole, gde će te njegove naučene vrednosti doći do izražaja. Onda se trudiš da ih sačuva. Posvećuješ mu vreme, rešavaš zajedničke dileme, tražiš najbolji put, jer iako misliš da znaš, ti u stvari i sama učiš koji je. 

Onda dolaze situacije gde se boriš sa samom sobom. Da li da biješ njegove bitke i onesposobiš ga za život, ili da ga pustiš da iskusi nepravde, izdaje pa i pohvale i uspehe i tako nauči da se sam za sebe izbori. Pitaš se šta je ispravno, ali odgovor nećeš dobiti.

Tvoja posvećenost i trud pokazaće rezultate tek mnogo kasnije. Obično onda kada je kasno za ispravke. Sa decom nema više pokušaja. Ima samo jedan. Kako onda da znaš šta je ispravno? Šta je savršeno?

Čitaš silne knjige, mišljenja psihologa, pedagoga i još sijaset drugih stručnih ljudi. I sva ona lepo zvuče, ali da li mogu biti primenljiva? Pitaš se da li ti iko može reći šta je za tvoje dete pravi način, ili je odgovor u tebi?

Prolaze godine, ti si posvećena i strepiš. Naravno da svo to vreme i uživaš, ali se uvek negde u podsvesti pitaš “Da li to dobro radim? Da li može bolje? Šta je bolje?”

A onda, kada prođe značajno vreme, shvatiš da ne postoji recept. Ne postoji siguran put, niti ikakva garancija. Jedino sa čim sigurno nećeš pogrešiti jeste ako mu pružiš iskrenu, nesebičnu ljubav u neograničenim količinama i ako na vreme shvatiš da je to malo biće vredno upoznavanja. Da trebaš izoštriti svoja čula, posmatrati ga, slušati ga, razumeti ga a onda će se prava rešenja sama po sebi nametnuti. 

Da, ja imam iskustva. Istina je da su preda mnom dva zrela bića koja mi ispunjavaju srce i dušu ljubavlju i ponosom. Srećna sam jer mi "rezultat" koji sam dobila govori da nisam mnogo grešila. Da oboje nismo mnogo grešili. Bili smo (a i dalje smo) deo formiranja dva mlada bića. Bića koja su izrasla u prvenstveno dobre ljude. Koja nas čine ponosnim i srećnim, sa svim svojim savršenim nesavršenstvima. Svojim ličnim stavovima i htenjima. Uspesima i pokušajima. Dilemama i spoznajama. Pred sobom sada imamo dva najbolja prijatelja, najveću podršku. Ljude spremne da punim plućima žive svoje živote, i nadamo se, nadmaše nas kao roditelje u svakom pogledu. Zar to nije san svakog roditelja? Zar to nije savršenstvo?

Da, mi smo mala savršeno nesavršena porodica i upravo u tome se krije to savršenstvo.