Žene!? Ko će nas razumeti. Pa često ni same sebe ne razumemo, a kako onda od drugih očekivati. Volim da kažem „Nemam vremena da zastanem i razmislim. Analiziram i definišem.“ Zato stvari prihvatam u hodu i odluke isto tako donosim. Tek kada mi grč u stomaku naznači nešto, zastanem i uz kafu preispitam šta je to što me tišti. Što mi mira ne da, pa stvari dovedem u red. A često to i ne uradim, nego haotično nastavim dalje i sama sebi život okrenem naglavačke. I kako tek onda da očekujem da me bilo ko razume.

Ipak u životu svake žene postoji to neko mesto, ta neka osoba, koja je, bez da je nužno razume, bez da je savetuje, naprosto resetuje.

Pre neki dan posmatram svoj odraz u ogledalu i uopšte mi se ne dopada ono što vidim. Podočnjaci do pola obraza, koža izmučena, pogled prazan. Užas. A tek kosa!!! Ništa sa njom ne mogu da uradim. Do skora je bila fantastična. Dugačka, bujna. Baš onakva kakvu volim. Ali u poslednje vreme kao da je neko bacio čini na nju. Jednostavno užasna.

Završim svoj jutarnji susret sa ogledalom, spremim se za posao i mrsko raspoložena odem tamo. I tamo me sve i svi nerviraju. Imam osećaj da su se svi urotili protiv mene. Da kuju neke zavere da me iritiraju, izbace iz takta. I lepo im sve to polazi za rukom. 

U neko doba dana rešim da pozovem svog frizera Božu. Ha, Boža legenda. Već više od dvadeset godina me on vraća u život sa svojim čarobnim umećem savršenog šišanja. Zakažem šišanje i potpuno sam sigurna da će me spasiti barem ove užasne kose.

Prođe par dana, ja se i dalje isto osećam, znači nikako, ali iščekujem 16 časova i moj odlazak kod Bože.

Dođem kod Bože i sa vrata krenem da kukam: “Ne znam tačno šta hoću ali znam da hoću neku drastičnu promenu. Ovu dugu kosu hoću da isečeš na kratko. Već dugo vremena razmišljam da je skratim. Meni jednostavno ne stoji dugačka. A i sam znaš da ja nemam živaca da se petljam oko nje. Da je feniram, uvijam, sređujem. Ja je, u najboljem slučaju, samo zakačim štipaljkom i to je to. A sa takvom firzurom ličim na svoju baku u njenih 86 godina, što baš i nije poželjno, jer ja imam 45. Jeste da sam ja svoju baku obožavala, ali ne ide. Znači Božo, znaš šta ti je činiti. Makaze u ruke i kreni.”

Odsluša Boža moju verbalnu tiradu, strpljivo kao i svih ovih godina do sada, nasmeši se i nestade. Posle par minuta se vraća sa dve šolje kafe i kaže “Ajde ti meni lepo reci kakav problem imaš? Kaži pa da pokušamo da ga rešimo. Nemoj mi više to – seci kosu. Ne mogu brate više. Svaki put kada to uradim, naredne tri godine mi kukaš. A i sećaš se prošlog puta, kada sam te bez reči poslušao, plakala si kao malo dete i nisi govorila samnom narednih šest meseci. Vi žene ste čudo. Kada god vam se nešto u životu dešava što vam ne odgovara, umesto da to rešite vi trčite kod frizera i demolirate svoje glave. Mada, i to je bolje nego nešto drugo. Kosa barem opet izraste. Ipak, pričaj ili zastani i pronađi šta je problem, jer kosa to sigurno nije.”

Pogledah Božu prvo u šoku, pa onda ljutito i na kraju prasnuh u smeh. Čovek je potpuno u pravu. Znači da je vreme za onu moju kafu i preispitivanje porekla grča u stomaku.

“Dobro, dobro. Hajde onda mi sredi ovu kosu na glavi, a svoje probleme ću razmotriti sutra, jer sutra je novi dan.”