“Da li si znao da ovaj naš park ima još jedno ime? Kada smo bili klinci zvali smo ga Verkov park. A Verko ti je kao neka urbana legenda. Da, da. Možeš da se smeješ koliko hoćeš. I nama je nekada bio zabavan, ali ti mogu reći da smo od te male veverice više o životu naučili, nego od bilo koga drugoga. Barem ja jesam.

Verko je bio malo čudo. Još kao sasvim mala veverica izdvajao se od ostalih. Mi bismo došli u park da se igramo i pola vremena bismo proveli jureći ga. Naravno, nikada ga nismo uhvatili. Bio je previše brz i previše vešt za nas. Ali nismo marili. Nama je to bila zabava. Najzanimljivije od svega nam je bilo to što bi Verko, bežeći od nas, usput skupljao plodove po parku. Taj nije ostavljao ništa iza sebe. Sve bi pokupio i odneo u svoje skrovište. A skrovište mu je bilo u najvećem drvetu u parku. U tom skrovištu je u početku bilo puno veverica, ali niko nije bio ni nalik Verku. On je bio ubedljivo najvredniji. Sam čin skupljanja plodova po parku bila je dodatna zabava za nas. On je to radio neverovatno brzo i vešto. Posle nekog vremena, neko od nas bi doneo kesu nekih plodova. Te plodove bismo razbacali po parku pa bismo se sakrili i posmatrali ga kako skuplja. Kada bi mislio da je sam, da nema nikoga u njegovoj blizini, lagano bi skupljao više plodova odjednom. Onda bi neko od nas iskočio iz skrovišta i fešta bi počela. Verko bi čitavu radnju ponavljao samo sto puta brže. To je bilo kao da gledaš ubrzan snimak. Vrištali smo od smeha. 

Kako je vreme prolazilo, rasli smo mi a porastao je i Verko. I koliko god da smo se mi menjali, Verko je ostajao isti. Samo bi se povećavala količina plodova koje je mogao skupiti. Kod njega se menjalo samo jedno a to je da je u tom njegovom skrovištu bilo sve manje drugih veverica. Svaki put kada bismo došli da se igramo videli bismo da ih je manje. Sve dok jednoga dana nije ostao potpuno sam. Sve ostale veverice su se preselile na neka druga mesta u parku, a on je napokon svoje drvo imao samo za sebe. Sada je mogao da skuplja plodove u neograničenim količinama, jer je imao pregršt prostora da sve to odloži. Sačuva. Nagomila.

I gomilao je Verko. Godinama. Vremenom su iz  tog otvora u drvetu počeli da ispadaju plodovi, koliko ih je bilo. Ali on za to nije mario. Izleteo bi napolje, pokupio sve i vratio se unutra, pa bi odjurio u novu nabavku. 

A onda je ostario. Njegova skupljanja po parku su bivala sve sporija i sporija. Ali nije odustajao. I dalje je skladištio u tom svom drvetu. Sve dok jednoga dana nismo primetili da više ne može da se kreće. Stajao je na ulasku u svoje sklonište i unezvereno posmatrao rasute plodove po polju, užasnut što više nije mogao da ih skupi. 

Zanimljivo je da ga u to vreme više niko nije gledao. Nikome više nije bio zanimljiv. Ja sam bio jedini koji bi svakoga dana otišao do njegovog skloništa i barem pola sata ga posmatrao. Sve do dana kada ga više nisam video. Nestao je. Čini se isto onako brzo kako je i živeo. A iza njega je ostalo drvo puno plodova. Ničijih i svačijih. U stvari više nije ni bilo bitno čiji su. Njega nije bilo. Da zlo bude veće, drvo je jednoga dana zahvatio požar. Neki ljudi su palili roštilj u parku i nepažnjom zapalili veliku krošnju tog legendarnog drveta. Samo je ono izgorelo u parku. Dan danas tu stoji ogoreli panj. Eno ga tamo. Usamljen. Niko ga ne primećuje. Poneko i gunđa da je ruglo ovog parka. A meni? Meni je čitavog života bio podsetnik. Nije mi dozvolilo da zaboravim ono što sam zahvaljujući Verku naučio. 

A šta sam to naučio? Nije ni bitno. Ja sam zahvalan Verku što sam danas srećan čovek. A ti? Nađi sebi svoga Verka. Svi ga mi imamo. Pa nauči šta god misliš da je potrebno da naučiš."