Prate nas čitavog života, kao tihi ubica sreće, unutrašnjeg mira i zadovoljstva. Čitavog života nešto očekujemo. Od sebe, od drugih. I bez obzira na to da li nam se ta očekivanja ispune, mi i dalje nastavljamo, neumorno, ne shvatajući da nam pored svega, kradu i dragoceno vreme. Jer kada očekujemo, mi smo fokusirani na sve osim na ono što je realno, tu, sada, ispred nas.

Neko reče: očekivanjem se fokusiraš na budućnost. Možda?! Ali, da li na pravi način? Ti se fokusiraš na budućnost očekujući nešto što si sam sebi predstavio kao realan ishod nečega. A on je obično sve samo ne realan.

A koliko samo očekujemo?! Prvo od sebe. Ok. To i jesu možda realna očekivanja. Recimo da to što očekujemo od sebe, u suštini i zavisi od nas samih. Tako da je uslov ispunjavanja tih očekivanja potpuno realan. Jer svako od nas može sve što želi. Sve što zamisli. Sve što od sebe očekuje. Pitanje je samo da li smo ta očekivanja formulisali na pravi način? Kao i cilj. Kada ga postavimo sebi na pravi način, mi ga i ispunimo i postignemo, između ostalog i to interno zadovoljstvo. Kada ga ne postavimo na pravi način, u nastojanju da ga ispunimo, usput neosetno izgubimo mnogo više toga, nego što bismo dobili samim njegovim ispunjenjem. Ako od sebe očekujemo nešto što je u skladu sa našim vrednostima, željama i težnjama, onda je to u redu.

Šta je sa očekivanjima koja imamo u odnosu na druge ljude iz našeg okruženja? E ta očekivanja nas uvode u nepoželjna stanja. Jer na ispunjavanje tih očekivanja mi nemamo uticaja. Uglavnom. Ne zavise od nas, naših želja, naših napora. Zavise od nekoga drugog.

A tako smo skloni da očekujemo, često mnogo više od drugih nego od sebe. Ona prirodna očekivanja koja imamo kao mali su normalna. Očekujemo ljubav, pažnju i nežnost kao deca, od onih koji su prirodno predodređeni da nam ih pruže. E onda dolaze ona zrela očekivanja. Kada stasamo. Pa krenemo da očekujemo od prijatelja, partnera, profesora, šefa, kolega, komšija, od ko zna koga još. Očekujemo da nas nauče, podrže, razumeju, pomognu, da pretpostave šta je to što je nama potrebno, a kako to teško ko može, onda ta očekivanja često ne bivaju ispunjena, pa nastupa faza očaja, besa, razočarenja do sledeće prilike. I tako u krug.

I sva ta očekivanja, ma koliko bila opravdana ili ne, nisu toliko pogubna i nemaju toliku moć nad nama koliko očekivanja od nama bliskih ljudi. Onih koje najviše volimo. A gle čuda, od njih najviše i očekujemo. Bez obzira što ta očekivanja ne utiču samo na nas same, držeći nas u grčevitom iščekivanja ishoda, već još jače opterećuju one od kojih očekujemo.

Pa tako najčešće, najviše očekujemo od svoje dece. Šta sve mi od njih očekujemo! Ma mi im od rođenja isplaniramo čitav život, jer mi ipak najbolje znamo šta je za njih dobro, a onda prekstimo ruke i očekujemo da se ti naši planovi ispune. I u početku sve obično ukazuje na to da hoće. Barem do puberteta, kada krene da se budi tihi bunt. E onda vera u ispunjenje naših očekivanja krene da jenjava, pa se borimo, sve uz opšte poznati izgovor „najboljih namera“. A da li su to naše najbolje namere, ili možda naš pokušaj da ispunimo neka sopstvena neispunjena očekivanja? Kako god, retko kada nam se ta očekivanja ispune u meri i na način na koji smo očekivali, pa umesto da uživamo u procesu stvaranja i sazrevanja savršenih jedinki sa posebnim identitetom, sopstvenim željama, težnjama i vrednostima, mi se prepustimo razočarenju i tugovanju za nečim iracionalnim.

Nego, da ne komplikujem previše, prestanite da očekujete. Očekujte od sebe, postavljajte sebi prave ciljeve i radite na tome da ih ispunite. A od drugih ne očekujte, već u njihovom postojanju u vašem životu, i njihovoj spremnosti da vam isti obogate na način i u meri u kojoj mogu i žele,  jednostavno uživajte. To je pravi put ka postizanju zadovoljstva i unutrašnjeg mira.