Čežnjivo je gledao taj vrh. Delovao je veličanstveno. Magično. Izazovno. Godinama ga je posmatrao i pravio planove da ga osvoji, ali do sada nije bio spreman da podnese određene žrtve i uloži neki dodatni trud kako bi svoju želju i ostvario. Bilo je tu okolo mnogo različitih vrhova planina, podjednako veličanstvenih prizora. Ali baš taj jedan vrh je bio poseban. On je značio posebnu moć pa je zato valjda bio i posebno primamljiv. 

Dok je druge posmatrao kako osvajaju taj, na prvi pogled neosvojivi vrh, zavideo im je. Bio je siguran da su osvajanjem dobijali sve ono što je on želeo. Osećaj uspeha, moći, snage, ispunjenja. Ma sigurno su se osećali kao kraljevi, kao vladari sveta. Barem su se tako ponašali. Smetalo mu je što su na njega i njemu slične, koji se nisu usuđivali da krenu na taj put, gledali sa „visine“. Tretirali su ih kao neljude. Tvorevine koje nisu vredne poštovanja. To ophođenje mu je samo budilo još jaču želju da se i sam uputi prema tom veličanstvenom vrhu. Da pokaže i dokaže da i on sam vredi. Da je vredan poštovanja. 

Tako je svanuo dan kada je rešio da krene na svoj put. Iako nije znao šta ga na njemu čeka, znao je da želi po svaku cenu da osvoji baš taj vrh. Želeo je tu moć.

I krenuo je. Prva etapa puta je prošla bez ikakvih problema. Bio je sav srećan i usput je sebe prekoravao zašto ranije nije krenuo u tu avanturu. Zaista nije imao čega da se plaši. Posle izvesnog vremena je stigao na prvu tačku preseka. Do vrha ih je bilo pet. Spremno je prišao da prijavi svoj dolazak, i da nastavi. Da bi nastavio svoj put, na tom prvom preseku je morao da ostavi svoje navike i svoje okruženje. Sve što je do tada navikao da radi, mesta gde je odlazio, ljude koje je sretao, tu je „ostavljao“. To je bio preduslov za nastavak. Malo se zamislio ali je brzo rešio da prihvati i nastavi. Cilj je bio vredan te žrtve. Uostalom, bio je siguran da će nekako sve to nadomestiti. 

Nastavio je put i posle nekog vremena je stigao na drugu tačku preseka. Osvrnuo se iza sebe i kada je video koliko je prešao, bio je prezadovoljan. Prišao je da se prijavi pa su mu rekli da tu treba da ostavi sve svoje dosadašnje planove i ciljeve. Slegao je ramenima i prihvatio. Znao je da će sa ovim uspehom zasigurno izgraditi neke nove ciljeve koje će ostvariti. 

Odmorio se malo pa nastavio dalje. Imao je sve više snage i neke čudne energije koja ga je vukla dalje. Usput je sretao silne ljude. Neke na putu ka gore, neke na putu ka dole. Začudio ga je broj ljudi koji su se vraćali, odustajući na određenim tačkama preseka. Imao je potrebu da zastane i malo porazgovara sa tim ljudima, da sazna razloge odustajanja, ali nije imao vremena. Morao je da nastavi dalje. Uostalom, to su bile njihove odluke. Prošavši tešku etapu puta, stigao je na treću tačku preseka. Tu je morao da ostavi sve svoje vrednosti i sva uverenja. Malo mu je zasmetalo kada su mu rekli da mora da ostavi svoje vrednosti, ali kada se osvrnuo i video koliki put je prešao i koliko malo mu je ostalo do vrha, opet je slegao ramenima i prihvatio uslov za nastavak. 

Iako je ostatak puta bio dosta strm, činilo mu se da je lakši. Nekako je imao više snage. Nije znao da li je to bilo zbog blizine cilja ili nečeg drugo. A nije mu ni bilo bitno. Brže nego inače, stigao je do četvrte tačke preseka. Zadovoljan pređenim putem prišao je da se prijavi. Tu mu je rečeno da mora da ostavi svoj identitet. Bez mnogo razmišljanja je potpisao šta je trebalo da potpiše i bez odmora nastavio dalje. Znao je da je ostala još samo jedna tačka preseka i cilj je bio tu. 

Stigao i do pete, poslednje tačke preseka. Više se nije ni osvrtao unazad. Gledao je samo u taj vrh pred sobom. Bio je na dohvat ruke. Prišao je da se prijavi. Rečeno mu je da treba da ostavi svoju dušu. Opet se trgao kada su mu to rekli, ali kada je već prešao toliki put, odrekao se svega ostalog, pa ni odricanje duše nije nešto strašno. Sigurno je vredno cilja. Ostavio je svoju dušu i hitrim korakom nastavio ka svom cilju. 

Neverovatno brzo je stigao do vrha i čim se popeo raširio je ruke i duboko udahnuo vazduh. Ostvario je svoj cilj. Postao je poseban. Znao je da pipada tu. To mesto pripada njemu. Sada je imao svu moć. I dok je tako, punim plućim uživao u svom uspehu, neko ga je potapšao po leđima. Okrenuo se i ugledao jednu osobu koja mu je pokazivala rukom prema jednim vratima koja su se pukim čudom pojavila tu. Bez razmišljanja je prošao kroz ta vrata i ušao u prostor koji je bio prepun. I ništa tu ne bi bilo čudno da taj prostor nije bio pun ljudi sa istim licima. Potpuno identičnih. Slegao je ramenima i priključio se masi. Uostalom, nije se za badava odrekao svega a i ostavivši sve što je imao na onim tačkama, nije se imao ni čega sećati a ni čemu vratiti. U jednom trenutku je ugledao jedna mala vrata na drugom kraju prostora. Nekako im je prišao. Bila su neverovatno mala. Da bi prošao kroz njih, morao bi da klekne. Potpuno zbunjen, upitao je prvu osobu pored sebe kakva su to vrata. Ovaj mu je šapnuo – Tajni prolaz. Tajni prolaz? upitao je začuđeno. Tajni prolaz ka čemu? - To ne znam. Retko ko se usuđuje da tuda prođe, jer niko ne zna šta se iza tih vrata krije. Može biti nešto dobro, bolje ili nešto što to nije. Znaćeš samo ako prođeš!