„Od kada je zašao u devetu deceniju svog života, moj deda je izrazio želju da bude smešten u dom za stara lica. Iako imamo veliku porodicu pa mu nije nedostajalo pažnje, ta njegova odluka nije bila neočekivana, jer je bio čovek koji je čitavog života bio posvećen svima nama, pa tako i sada nije želeo nikoga opterećivati svojim novonastalim potrebama, već je hteo to rešiti na svoj način. Kako je kao penzioner imao skromna primanja, deda je u početku sam tražio neki smeštaj u okviru svojih finansijskih mogućnosti. Međutim, tu obavezu smo preuzeli mi, njegovi potomci. Svako onoliko koliko je mogao. A kao što rekoh, porodica je srećom velika, tako da taj deo obaveze nije nikome predstavljao problem, pa je deda dobio odličan smeštaj. 

Inače, deda je oduvek bio glavna spona čitave porodice. Naš glavni pokretač. Uvek veselog duha, pun razumevanja za sve uzraste i za sve tipove ličnosti, bio je omiljeni sagovornik svakoga od nas. Samim tim njegovo smeštanje u dom za stara lica nije promenio količinu pažnje koju smo mu svi pružali. Naporotiv, samo je ta pažnja i to druženje poprimilo neki novi, možda čak zanimljiviji oblik. 

Po prirodi veseo i pozitivnih životnih stavova, deda je ubrzo u tom domu postao omiljeni lik. Počeli smo sa njim zbijati šale da ćemo morati da mu nabavimo planer, kako bi nam zakazivao dolaske, jer je slobodnog vremena bilo veoma malo. Uglavnom smo ga posećivali na smenu, kako bismo mu ispunili vreme. Međutim, neretko se dešavalo da se spontano skupi veći broj nas, pa bi se poseta pretvorila u pravu žurku, punu smeha. 

Verovatno privučeni galamom i smehom, tim našim žurkama bi se često pridružili i drugi stanari doma, a onda bi nastala prava fešta u kojoj smo uživali svi podjednako. 

Tako je bilo i tog jednog vikenda. Neplanirano se okupilo malo više članova porodice pa je žurka krenula. Defilovali su tu i drugi stanari pa i osoblje. A onda su se u jednom trenutku vrata dedinog apartmana širom otvorila i u prostoriju je ušao jedan gospodin. Namršten. Verovatno mu je smetala galama koja se čula, ali kada je ugledao koliko nas je bilo tu, odustao je od rapsrave. Deda ga je veselo pozvao da se pridruži družini, što je ovaj, ne baš voljno, prihvatio. 

Već posle jedne čaše vina, novi stanar se opustio i krenuo svoju životnu priču. Bio je to povratnik, čovek koji je svoj čitavi radni vek proveo daleko od doma, a penzionerske dane rešio da provede u svom rodnom gradu. U tom domu za stara lica je zakupio čitav sprat, jer je bio više nego finansijski situiran. U toj zemlji je imao svoju uspešnu firmu, čije vođenje su sada preuzela njegova deca, tako da mu novca nije nedostajalo. Jedino mu je bilo žao što nije uspeo da održi svoj brak, pa je sada bio sam. Inače je bio više nego zadovoljan svojim životom. 

Tako su pričali o svemu i svačemu, pa je i moj deda pričao o svom životu. Ispričao je i nešto što nismo znali, a to je da je u jednom trenutku imao ponudu da ode iz svoje zemlje, ali da je istu propustio jer je to značilo odvajanje od svoje mlade porodice, što nije želeo. Na to mu je komšija samo rekao – E moj drugar. Eto ti jedne propuštene prilike. 

Onda je deda pričao dalje. Kako je porodica rasla. Kako su živeli, putovali. Školovali svoju decu. Koliko unučića, praunučića ima. I tako. Uobičajeno. Onda ga je komšija u jednom trenutku upitao kako to da se poslovno nije potpuno ostvario, pošto je po zanimanju bio mašinski inženjer. Na to mu je deda ispričao da je imao više ponuda da vodi neke firme, ali je to opet značilo značajno odsustvovanje od kuće. A njemu to nije odgovaralo. I opet komšija prokomentariše – E moj drugar. Eto ti još jedne propuštene prilike. 

Tako se priča razvijala, a komšija je s vremena na vreme ubacivao svoj komentar – E moj drugar. Eto ti još jedne propuštene prilike, uz silna obrazloženja koliko novca i uspeha bi imao da je uradio nešto ovako ili onako. 

U jednom trenutku dedi dojadi slušanje predavanja o sopstvenom životu i propuštenim prilikama, pa uz blagi smešak izgovori komšiji – Vidi drugar. Svi mi sami biramo svoje životne prioritete. Ja sam svoj izabrao, ti svoj. Zato idi svojim putem i pusti me da uživam u rezultatu mojih propuštenih prilika, a ti uživaj u svom. 

Komšija se ukoči, osvrnu se oko sebe gledajući silna nasmejana i raspoložena lica koja su uživala u druženju i gošćenju. Setno se nasmeja i povuče u svoj luksuzni, usamljeni apartman, dok smo mi nastavili da uživamo. 

Inače, taj novi komšija je nakon tog prvog susreta, postao nezaobilazni gost svih naših druženja, nikad više ne spomenuvši propuštene prilike.“