Sasvim slučajno sam negde na nekoj društvenoj mreži pročitala “Kada bi sreo/la sebe, da li bi ti se dopao/la?” (Ne baš savršen prevod originala “If you met you, would you like you?). Kako moćno pitanje. Možda jedno od značajnijih koje sam pročitala u poslednje vreme i to u smislu što me je podstaklo na kreativno razmišljanje.

Svi smo mi, kao, svesni svojih mana i vrlina. Svojih sposobnosti i slabosti. Ma ko nas bolje poznaje do nas samih??? Uglavnom samokritično i detaljno analiziramo sebe, svoje postupke, svoje misli pa i reči. A tek emocije. Svako od nas je apsolutni vladar sopstvenog bića i duše. Ili možda ne?

Ja sam kao samokritična. Često analiziram svoje postupke i osećanja. Sve što vidim ili čujem, pa i ono što sama izgovorim. Kažu škorpije su takve (hihihihi) pa da poverujem. Naravno, to ne činim non stop, ali dovoljno. Barem ja tako mislim. I potpuno sam sigurna u to koje su mi mane i koje vrline. Teoretski bih mogla satima da ti pričam o sebi. Kada sam i gde pogrešila, šta bih trebala možda kod sebe da promenim, da unapredim ili potpuno izbacim. Verovatno bih se odvažila da ti uputim i koji savet šta bi ti trebalo da uradiš. I sve to radim u odnosu na neke postavljene norme, u odnosu na neka nepisana životna pravila. Ne znam ni sama zašto. Verovatno mi je cilj da budem dobar čovek. Da činim dobre stvari. Da usrećujem druge i sebe. Da postižem uspehe, šta god oni značili za mene. I ko zna koji su još razlozi kojima se vodim prilikom te svoje analize.

Stvarno sam mislila da sve to dobro radim. I onda pročitam rečenicu sa početka teksta i potpuno se zbunim. Nikada sebe nisam sagledala iz te, možda suštinske a sigurno najvažnije perspektive. Iz ličnog ali suprotnog ugla. Iz ogledala. Šta bi se u stvari desilo kada bih srela SEBE? Da li bi mi se dopala? Da li bih poželela da sednem i popijem kafu sa sobom, ispričam se i utrošim neko vredno vreme? Da se sebi poverim, da očekujem pomoć, neki savet, možda samo neki stimulans, bilo šta? Da li bih?

Zar nije najvažnije da se sami sebi dopadamo? Čini mi se da ima neka izreka koja kaže nešto kao: voli sebe da bi te i drugi voleli? Ili, ako ne voliš i ne veruješ sebi, kako očekuješ da te drugi vole i da ti veruju?

Možda stvarno suština životne sreće leži u tome kakav odgovor ću ja, ili ti, dati na to pitanje. Da li je taj odgovor pravi putokaz u smislu sopstvenog razvoja. Šta ja to trebam da promenim kod sebe? Kako ću to znati ako ne znam šta je to što mi se ne dopada? A kako ću saznati šta je to? Možda ako stanem ispred ogledala, osmehnem se i kažem: Zdravo, ja sam ti. Drago mi je da smo se upoznali, a mogli bismo malo i porazgovarati.

Evo izazova. Izazivam te da to uradiš. Možda ne odmah, možda u toku nedelje ili već sutra. Porazgovaraj sa sobom. I još zabavnije, postavi to isto pitanje nekom svom bliskom, pa zajedno analizirajte. Pričajte. Vidi koji će tvoj odgovor biti na pitanje: kada bi sreo/la sebe, da li bi ti se dopao/la?