Želim da ti ispričam jednu zanimljivu priču koju sam čuo pre neki dan. Čuo sam je od jednog prijatelja, a on od svog prijatelja, pa taj od nekog svog ... Dobro, moglo bi se reći da je nisam čuo baš iz prve ruke, ali je svakako zanimljiva za pričanje. 

Od tog nekog prijatelja prijatelj živi prilično pristojnim životom. Na prvi pogled čovek bi rekao da ima sve što mu je potrebno. Ima divnu porodicu, troje dece, svoj dom, dobar posao. Najveća podrška mu je supruga koju prosto obožava. Ali i pored svega toga, non stop gunđa kako mu nešto nedostaje. U stvari, do skora je gunđao. Ta finansijska teskoba guši njega, kao što guši verovatno većinu nas. Znaš onu izreku da su pare proklete, što ih više imaš to ih više želiš i trebaš. Pa valjda je i on uleteo u to vrzino kolo bez raspleta. U suštini je imao sve ono što mu je bilo neophodno za pristojan život, ali mu to nije bilo dovoljno. Stalno je ponavljao: ma kada bih imao samo još ovoliko ili onoliko, da završim ovo ili ono, e onda bih bio potpuno srećan. Poznato? 

Svi znamo kako to izgleda. Jedeš neku salamu i maštaš o šunki. Onda kupiš šunku pa maštaš o pršutu. Onom Njegoškom. Pa kad ti i on postane dostupan, uz malo truda pronađeš šta je to nešto što ti nije dostupno, pa čežnju usmeriš ka tome, a o pršutu više i ne razmišljaš. Ali da se vratim na temu ove priče. 

Znači čovek nikako da pronađe tu svoju sreću. To nešto malo što mu je nedostajalo. A onda, jednog jutra, probudi se u nepoznatom krevetu. Čim je otvorio oči shvatio je da nešto nije u redu. Kaže da je po tišini to shvatio. Kod njega u kući pored dece i psa tišina je predstavljala pravi luksuz. A to jutro mukla tišina. Skočio je iz kreveta i tek onda je nastao šok. Kaže da je imao osećaj kao da se probudio u nekoj drugoj dimenziji. Projurio je po ogromnom stanu tražeći nekoga ili nešto što bi mu objasnilo šta se desilo, ali ništa nije našao. A stan! To je bio onaj stan iz skupocenih časopisa. Naježio se od skupoće koja ga je okruživala. Sve je sijalo, kao nestvarno. Plašio se da dotakne bilo šta, da ne bi oštetio. Kada se vratio u spavaću sobu, na držaču je ugledao uredno složeno, naravno skupoceno, odelo. Otišao je u kupatilo, nekako se snašao sa skalamerijama koje nije znao kako da koristi, obukao se i krenuo iz stana, rešen da nekako sazna šta se dešava. "Ovo mora da je bila neka neslana šala. Skupa, ali neslana." mislio se u sebi.

Kada je izašao iz „svemirske“ zgrade, nepoznati čovek mu je otvorio vrata od besnog automobila. Zastao je na trenutak zbunjeno, ali je rešio da igra tu igru do kraja, pa je bez ikakvog pitanja ušao. Vozač ga je odvezao do jedne druge luksuzne zgrade, gde mu je drugi čovek otvorio vrata, oslovljavajući ga nekim njemu nepoznatim imenom. Ušao je u zgradu i lako stigao do svojih odaja. Na svakom koraku bi mu neko otvorio vrata i tako ga upućivao u pravom smeru. 

Čim je ušao u taj „svoj kabinet“ krenuo je haos. Ljudi su ulazili, izlazili, pitali, donosili nešto, tražili nešto. I to nije bilo najstrašnije. Najstrašnije od svega je bilo to što je on odrađivao sve kao da je oduvek bio tu. Davao je smernice, potpisivao papire, zapitkivao, slao,... Tačno je znao šta treba da radi, a nije mu bilo jasno kako. 

Iako mu je prvobitna namera bila da sazna šta se dešava, već posle par dana je ušao u rutinu i zaboravio da je ikada bio neko drugi. Radio je i uživao u tom luksuzu koji ga je okruživao. Napokon je imao sve što je poželeti mogao, ali opet mu je nešto nedostajalo, samo nije imao vremena da dokuči šta. 

Prošlo je izvesno vreme, bližilo se doba uskršnjih praznika. Kada se probudio to jutro, nemajući nikakvih utvrđenih obaveza za taj dan, shvatio je šta je to što mu je nedostajalo. Bio je sam. I to je tek tada, posle nekoliko meseci shvatio. Nije bilo haosa, farbe na sve strane, razdragane dece, smeha, plača, psa, porodice ni prijatelja... Nije bilo njih. Do tog dana nije imao kada da razmišlja o njima. O svojoj supruzi, o deci. Bio je kao robot naštelovan da funkcioniše po određenom ritmu. Ovo je bio prvi dan kada je bio samo svoj, i to što je osetio uopšte mu se nije dopalo.

Seo je u udobnu, kožnu fotelju i uz čašu skupocenog vina počeo da razmatra svoj život. Neverovatno kako čoveku nije lako da shvati šta je to što mu u životu nedostaje, pa čak ni da li mu uopšte nešto nedostaje. U stvari, možda je bolje reći da čoveku nije lako ili nije svojstveno da shvati šta je to što poseduje, već se lakše fokusira na nešto što nema, a misli da želi da ima. Proveo je čitavu prazničnu noć razmišljajući i žaleći za nečim što je imao, a sada mu je bilo nedostupno. U neko doba noći je zaspao sa teškom tugom u duši, nevoljno iščekujući novi dan. 

Sledećeg jutra ga je probudila gumena lopta koja ga je zveknula u visoko čelo. I umesto da skoči besan zbog šoka koji su mu deca priredila, nasmejao se iz sveg glasa. Shvatio da je ono pre bio samo san. Skočio je srećan i pojurio za decom uživajući u prazničnoj atmosferi.

Kada je tom svom prijatelju ispričao šta mu se dogodilo, rekavši da je delovalo toliko istinito da je bilo zastrašujuće, ovaj mu je odgovorio: Pa dobro. Sanjao si jedan divan san. Na to se ovaj samo nasmejao “Ne druže. Imao sam noćnu moru. Ovo ovde je moj san.” 

Zanimljiva priča, zar ne?