Sedim na terasi i posmatram to drvo ispred sebe. U stvari, posmatram ono što je od njega ostalo. Njega više nema, iako ga ja nekako nesvesno reprodukujem u svojoj glavi iz sećanja. Ja ga vidim onakvo kakvo je bilo, iako više nije. 

To je drvo jabuke i na tom mestu je pustilo korenje ko zna kada. Ne sećam se ni ko ga je posadio niti kada je poraslo. Samo znam da je postojalo tu. Izdizalo je svoje polodonosne krošnje u visine, ponosno, kao da je svima stavljalo do znanja „Ja sam tu i ništa loše ne može da se desi.“ Još kada bi se ljudi čudili njegovoj raskoši, kao da je razumelo šta govore, ono bi dodatno širilo svoje krošnje i izvodilo neki čudesan ples na povetarcu.

Da, da. Oduvek je bilo tu. Kada sam bila mala pentrala sam se po njemu, osvajajući visine, a ono bi me krošnjama štitilo od pada. Bila sam sigurna da mi se ništa loše ne može desiti. Niko drugi osim mene nije obraćao pažnju na njega. Jesu bili ponosni na njegovu lepotu, ali to je bilo to. Niko se nije bavio tim drvetom. Ništa mu posebno nisu pružali.

A i zašto bi, kada je i tako, samo po sebi, bilo veličanstveno. 

Kada sam odrasla, i ja sam zaboravila na njega. Nisam zaboravila na njegove plodove, već na njegove potrebe. Mislila sam da ih nema. Ono je pružalo tako slatkaste plodove i to u tako neverovatnim količinama, da sam bila sigurna da od prirode dobija sve ono što mu je potrebno. Nisam ga zalivala, nisam mu dodavala đubrivo, nisam ga okopavala, orezivala. Samo bih pobrala plodove kada bi došlo vreme za to. 

A ti plodovi su mi često jako puno značili. Znate kakav je život. Bilo je perioda kada sebi i svojoj porodici nisam mogla priuštiti neke đakonije koje su nam danas noralne, pa su mi poslastice od tih jabuka bile spasonosne. Kompoti, pite, kolači, torte, pa sušene jabuke, pa punjene jabuke, pa ušećerene jabuke,.... Poslastica je bilo u izobilju. Ne samo deca, i mi odrasli smo uživali u njima. 

Onda se nešto promenilo, došla su malo stabilnija vremena i ta voćka više nije bila omiljena poslastica. Dešavalo se da se osuše i otpadnu sa grana, a mi bi se jedva nakanili da ih pokupimo i sklonimo. Da ne ruže travnjak. 

I dalje smo uživali u lepoti tog drveta, u njegovoj hladovini koju je pravilo gustim krošnjama. Štitilo nas je od vremenskih nedaća. Od vetrova, smetova ali i nepoželjnih pogleda. Pružalo nam je slobodu. Ne znam zašto, ali svi smo bili potpuno sigurni da će zauvek biti tu. To se podrazumevalo. 

A onda, iznenada, njegove grane su počele da se lome. Pucale su kao da u bile od stakla pod udarom običnog povetarca. Nismo strahovali. “Proći će.” Mislili smo. Biće sve u redu. Stavili smo silno đubrivo oko njega. Zalivali ga dva puta dnevno, okopavali zemlju, stavljali aditive. Svašta smo radili, ali džaba. Ono je nestajalo. Kao da ga takli nismo. Nestajalo je sve dok na kraju nije ostao samo jedan mali, sasušeni panj. 

Sada ga već danima posmatramo i odlažemo trenutak kada ćemo i poslednje ostatke tog drveta skloniti ispred sebe. Čak i tako sasušeni panj pruža neki osećaj sigurnosti. Kao da nas je i dalje svojim duhom štitilo. Neminovno nam svima proleću misli kroz glavu. Da smo radili ovo, ili možda ono. Da smo ga bolje čuvali, na vreme ga negovali, da smo mu na vreme zahvalnost i ljubav pokazivali,..... Da smo,.... da li bi drugačije bilo? Da li bi duže živelo? Da smo možda na vreme osvestili značaj koji je u našim životima imalo. 

Ali sve je uzalud. Ono je nestalo. Konačnost tog događaja čini naša pitanja izlišnim. Sve ima svoj početak i kraj, to je prosto tako. Možda bi samo, da smo drugačije činili, na kraju manje pitanja bilo. Možda?!