Zaista jako puno različitih ljudi srećem svakoga dana i od kada sam naučio da prepoznajem šta je to kod svakoga posebno i drugačije, ti susreti su jako zanimljivi.

Svi mi potpuno različito razmišljamo, reagujemo, radimo,... Različite stvari volimo, ka različitim ciljevima težimo. U različitim krugovima se krećemo, na različita mesta izlazimo, različite stvari nam prijaju. A opet smo u suštini isti. Svi smo ljudi i svi imamo onu osnovnu potrebu, da budemo zadovoljni. Da ljudi koji su nam važni budu srećni i zadovoljni pored nas. 

A šta koga čini srećnim i zadovoljnim?
I opet razlike. Nekoga usrećuju sitne stvari, nekome je potrebno mnogo toga da bi bio srećna. I kako onda definisati sam pojam sreće? Sreća je potpuno apstraktan pojam. Možda je možemo definisati kao osećanje koje je jedinstveno za svako živo biće. 

Evo na primer ja. Meni je osnov sreće moja porodica. Šta god da mi se dešava u toku dana, sa kakvim god ljudima i situacijama se sretao, ništa mi ne predstavlja veliki problem jer znam da me svakoga dana očekuje susret sa meni najvažnijim ljudima. To gnezdo, porodica, supruga, deca. Ta harmonija, međusobno poštovanje i razumevanje, deljenje, ta međusobna podrška. Ti razgovori i razmatranja. Taj mir, to je ono što je meni osnov za sreću i samim tim je to ono što najviše negujem i štitim.

A šta nas pokreće? 
Mene konstantna potreba za novim saznanjima. Ali ne bilo kakvim. Po prirodi nisam radoznao, ali recimo kada je u pitanju komunikacija i veštine koje se nje tiču, uvek sam spreman za još. Uvek sam voljan da naučim nešto novo. S tim što to nešto mora biti konkretno, nešto opipljivo. Nešto što mogu da isprobam, da primenim a onda i da dobijem neki rezultat. Ima tu i mnogo drugih stvari koje me zanimaju pa onda kada dobijem neki vid poziva, odmah reagujem.

A šta Vas pokreće? 
Šta je to što vas stimuliše da izađete iz svoje svakodnevnice, iz zone komfora i da se pokrenete? Da li je dovoljan poziv ili vam je potrebno nešto više? Koliko ste voljni da, recimo, ustaljeni vikend "žrtvujete" zarad nečeg novog? 

Sam sam prilično dugo bio zarobljen u toj zoni komfora i mogu vam reći da mi ona, iako mi se tada činilo da sam ok, srećan i zadovoljan, nije zaista prijala. Ali sam je se ipak grčevito držao. Prvi izlazak je bio stresan. Prvu edukaciju sam nekako preživeo, delom radoznalo a delom išćekujući kraj kako bih se što pre vratio u udobnost moje fotelje. A onda je ta udobnost postala previše monotona. Ta svakodnevnica je počela da me guši. To ponavljanje, ta predvidljivost. Već posle trećeg izlaska, stvari su se potpuno promenile. Moja zona komfora više nije bila oivičena bodljikavom žicom. Naravno da je i dalje imam. To je moj dom i moja porodica. Tu sam siguran u svakom pogledu. Ali veoma lako svakog dana izazim iz nje, tražim nešto novo, isprobavam nešto, pa se zadovoljan u nju vraćam.