Pitam kako si „Pa onako.“ Opet ponovim pitanje i dobijem odgovor „Pa ne baš najbolje.“ A šta ti je „Pa ne znam ni ja.“ A kada bi znao?

Ne tako često, ali imam par poznanika sa kojima razgovor uglavnom počinje ovako. Ni ne završi se ništa bolje, jer retko kada dođemo do nekog konkretnog rešenja, raspleta. I stalno se trudim. Uložim energiju, vreme, sve svoje veštine pa i snagu ne bismo li došli do nekog rešen (jer lično duboko verujem da apsolutno svaki problem ima rešenje), a ako ga nema onda problem ni ne postoji, pa opet ništa.

Evo baš sam se sreo sa jednim od njih pre neki dan. Naši razgovori su uglavnom isti. Možda bih ja mnogo ranije odustao, ali vidim, čujem i osećam da želi pomoć. Želi nešto da promeni. Onda se ja opet pokrenem. Opet uložim svu svoju energiju da pomognem. Razgovaramo, ističem mu sve svetle strane života. Zar sama činjenica da smo živi i zdravi nije dovoljna osnova za barem neko zadovoljstvo? Meni jeste. A on ima mnogo više razloga za zadovoljstvo. Da, postoje problemi, ali to su samo prolazne situacije koje se rešavaju. Te situacije nisu život. One ga samo malo začinjavaju. Čine ga izazovnijim. Nikako ga ne definišu. 

I eto, kao što rekoh, tako to traje već duže vreme. Ja i dalje uporan, on se i dalje ne da. I tek pre neki dan shvatih suštinu. Priznajem, tek sada. Pogledam ga i kažem mu „Vidi druže. Život je mešavina lepih i manje lepih stvari. Kada doneseš odluku da želiš da budeš srećan, da se osećaš dobro, da uživaš u životu, javi mi se i pričaćemo. Sve dok TI  ne doneseš tu odluku, sve dok si ušuškan u osećaj samosažaljenja koji te sputava i vuče na dno, nemoj tražiti od mene da vodimo ove besmislene razgovore. Osećam se kao da nudim situ bebu mlekom. Ne ide. TI si taj koji mora da želi. Ja ti želju ne mogu usaditi niti odluku umesto tebe doneti.“

Potpuno otrežnjenje. Definitivno učimo čitavog života. Uvek imam veliku želju da pomognem. Da ljudima prenesem svoje znanje ne bi li shvatili i sebi olakšali mnogo toga. Svoje znanje koje sam stekao kao NLP trener zaista nesebično delim, ali ga ne mogu nikome na silu usaditi. 

Pa tako i vi. Nemojte sedeti kući pored TV-a i gledati druge kako žive. Nemojte tražiti izgovore, lako je njemu ili njoj. Lako je svakom ko želi da mu tako bude. Taj neko ko živi svoj život je doneo neku odluku. Niko je nije doneo umesto njega. Imaj želju, odluči i pokreni se. Vreme ti je!

I još nešto, ako vam neko dok ste nezadovoljni i nesrećni kaže „polako, jadan ti, smiri se, proći će samo od sebe, tako mi te žao,...“ ili slično, bežite od te osobe glavom bez obzira. Mnogo boljeg će vam doneti onaj prijatelj koji vas, čak i grubo osvešćuje, podiže i tera da nešto dobro uradite, nego onaj koji vas gladi po glavi, jer vas on rukom gura samo dublje u ponor.