Različitost ljudi me konstantno fascinira. Svi smo mi jedinstveni, posebni, svako sa svojim karakterističnim „oznakama“, što fizičkim što emotivnim, duhovnim. Svako jedinka za sebe. Pa opet, na kraju se sve svodi na jednu suštinski zajedničku životnu težnju – sreću.

Upoznao sam značajan broj ljudi i retko kada mi se desilo da budem u situaciji da ih mogu poistovećivati. Istina, poseduju oni neke međusobne sličnosti, ali su suštinski svi jedinstveni. Različitog fizičkog izgleda, naravno. Ali i različitih shvatanja, načina razmišljanja, komunikacije. Različitih vrednosti i uverenja. Različitih ciljeva, načina motivacije. Pa na kraju i različitih stepena istrajnosti u ostvarivanju svojih različitih želja. Međutim, ono što je velikoj većini (ne mogu reći svima, mada se nadam da je to jedna od generalizacija koja bi mogla biti istinita) zajedničko, jeste težnja ka sreći. Svi oni, svi mi težimo ka sreći u životu. Pojam sreće je apstraktan i za svakoga podrazumeva nešto drugo, različito, ali glavni cilj jeste sreća. Biti srećan u životu. Pa i kada nekoga pitate šta je to što bi poželeo kada bi ulovio „zlatnu ribicu“ i imao tri želje na raspolaganju, većina odgovara: zdravlje, sreću i novac. Na ovakvu izjavu bi moj sin, kada je bio mali, odgovorio „Dovoljna mi je sreća, onda imam i zdravlja i para.“ A pada mi na pamet i ona izreka „Rodi me majko srećnog pa me baci na smetlište.“ 

Verujem da ćete se složiti sa mnom kada kažem da nam je većini zajedničko upravo to, težnja prema sreći.

A šta nas to dovodi do te sreće? E to je već individualno pitanje. Dobro zdravlje svi poželimo i sebi i drugima, mada mislim da ga uglavnom zanemarujemo, barem dok ga imamo. A važno je, naravno. A šta svakoga od nas čini zaista srećnim uglavnom zavisi od naših vrednosti. Šta je to što nam je najvrednije u životu? Meni porodica. Na prvom mestu. Dalje se na lestvici nižu razne druge vrednosti. Sve dok te vrednosti negujem i čuvam, ja sam srećan čovek. Da biste spoznali šta vas čini srećnim (ukoliko to već niste) razmislite o svojim vrednostima. To vam je prvi dobar putokaz u kom pravcu trebate ići. 

Skoro sam negde čuo simpatičnu metaforu po pitanju stabilnosti i sreće u životu. Kažu, to vam je kao sto (astal). Da bi sto bio stabilan i da bi na njemu moglo stajati sve ono što treba, potrebno je da ima četiri dobra, čvrsta nogara. Jedan nogar jeste Zdravlje. Drugi nogar jeste Ostvarenost u privatnom životu (porodica, emotivna veza,...), treći nogar je Ostvarenost u profesionalnom životu (da radite ono što volite) i četvrti jeste Hobi, što je nešto lično vaše. Kada bolje razmislite, upravo je to suština postizanja sreće. Četiri kategorije koje čine naš život. Pretpostavljam da se na neki način bavite svojim zdravljem, porodicom i poslom. A hobi? 

U životu postoje mnoge stvari na koje ne možemo uticati, već ih moramo prihvatiti takve kakve jesu. Ali postoji mnogo više onih na koje možemo. Često volim da kažem da mi živimo život naših odluka. Onih sitnih, svakodnevnih, pa do onih životno krucijalnih. E tu je kvaka. Način donošenja tih odluka razdvaja one ljude koji jednostavnije dolaze do svoje sreće od onih koji to ne čine. 

Ljudi koji obraćaju pažnju na način na koji donose odluke, koji ih pažljivo donose, koji krivca za manje dobre odluke traže na pravom mestu (u sebi), mnogo jednostavnije dolaze do svoje sreće. Oni uporni. Oni koji se ne boje da se pokrenu, urade nešto, promene nešto.

Sa druge strane imate i one ljude koji DONESU ODLUKU da idu „linijom manjeg otpora“. Ne žele da donose odluke, ili ne donose prave. A onda, umesto iz toga da izvuku pouku i promene nešto kod sebe, za iste te, manje dobre odluke, traže krivca u okruženju. „Ti si kriv što si ostavio otovrena vrata u kuhinji, zbog čega sam ja razbila glavu! – Nikako ja jer nisam gledala gde idem!“ „Ti si kriva što sam se uspavao jutros za posao! – Nikako ja jer sam zaboravio da uključim alarm!“ Naravno ovo su banalni primeri. A ima i onih ozbiljnijih. „Otac je kriv zašto mi nije obezbedio stan, kola, posao,....“ „Mama je kriva za moje napuštanje fakulteta, nije me terala da učim...“ Studentima omiljena „Ma profesor je idiot. Ja sam sve znao ali on je jednostavno rešio da me obori, za primer. A i zamisli, NIKO nije položio.“

Izgovora milion i svi oni daju isti rezultat. Nikakav.

Pa čak i kada date sebi oduška (ponekada) i okrivite tog nekog iz svog okruženja za neku svoju odluku ili nečinjenje, pa se onda svesrdno usredsredite da sami sebe ubacite u „mod samosažaljenja“, jer retko kada je dovoljno samo naći krivca, treba malo i „odžaliti“, šta vam u tom trenutku više prija? Da vas neko „pomazi“ po glavi i teši u smislu „Nisi ti kriv/a. Život je to. Jadna ili jadan ti. Baš mi te žao.....“ Ili vam više godi kada vam u tom trenutku neko odsečno kaže „Ajde ne s..., nego se trgni i reši stvari. Ti to možeš. Imaš sve što ti je potrebno. Dovoljno si jak/a, pametna ili pametan?

Hajde se zaista malo zamislite, kom tipu pripadate? Možda vam različiti pristupi prijaju u zavisnosti od konteksta? To je još bolja stvar. Ako je tako, onda razmislite u kojoj situaciji imate bolje rezultate? Kada vas neko „mazi“ po glavi i nežnom rukom „gura“ sve dublje u stanje samosažaljenja, ili kada vas neko žestoko „protrese“ i motiviše da izađete iz svoje zone komfora i pokrenete se?

Svi mi, ili barem većina, prolazimo kroz različite faze u životu. I ja sam bio u fazi kada mi je prijalo to „maženje“ po glavi. To je bila faza kada sam prvi put u životu krenuo zaista da istražujem sebe. Kada sam zašao duboko u svoju dušu, idući natrag do svojih prvih sećanja. Kada sam upao upravo u tu zamku samo-analize koja me je dovela do nekih zaključaka sa kojima nisam znao kako da se nosim. Do otvaranja silnih pitanja, na koja uglavnom nisam imao odgovor, barem ne svoj. Tada mi je prijalo to „maženje“ po glavi, jer me je nije teralo da se pokrenem. Držalo me je ušuškano u tom osećaju samosažaljenja i bilo mi je mnogo jednostavnije da sam sebi kažem „Jadan ja.“ nego da se pokrenem i fokusiram na ono što je danas i delom na ono što će doći. 

Mnogi ostanu dugo zarobljeni u toj zamci. Ja sam imao sreću jer sam pored sebe imao svoju porodicu. Ona me je protresla, otreznila i vratila na moj put. Kada kažem moj put, to naglašavam, jer dokaz da u tim trenucima nisam bio na “pravom” putu jeste jednostavan – nisam bio srećan. 

Ja sam u životu, srećom, imao tu jednu, kratku fazu. Za sebe ipak mogu reći da mi mnogo više prija onaj drugi tip podrške (iako je možda nekada bolniji od prvog). Kada me neko “otrezni” i pruži podršku da nastavim, gradim i negujem svoju sreću. Jer za nju sam odgovoran samo JA.

Razmislite i recite mi: Do kakvog ste zaključka došli? Šta vam više prija a šta vam daje bolje rezultate?