14.06.2018. Trening Uticaj Govora u Gornjem Milanovcu

ISKORISTITE JEDINSTVENU PRILIKU i završite kurs Uticaja govora u svom gradu. 

Verujemo da ste čuli za odnos 20/80. Kažu da od sto posto ljudi, dvadeset posto su uspešni, a onih osamdeset to baš i nisu. Šta je to što čini tu razliku? Upravo vera i rad na sebi.

Ovim izvandrednim jednodnevnim kursom vi dobijate osnovne veštine uspešne komunikacije. Dobijate alate koji će kod vas napraviti tu razliku i načiniti vas uspešnim u svim segmentime vašeg života. 

Takođe, pohađanjem ovog kursa, vi započinjete svoj put edukacija iz oblasti Neuro lingvističkog programiranja (NLP). NLP svetski stručnjaci deklarišu kao najbolji komunikacioni model, model koji vam daje konkretne odgovore na pitanja KAKO nešto uraditi, KAKO postići cilj, KAKO uspeti u poslu, KAKO uspostaviti kvalitetne međuljudske odnose, KAKO komunicirati,... i sve to na jednostavan i lak način. I ne kažemo da je baš za vas ovaj kurs fenomenalan način da se pokrenete i napravite nešto dobro i da će vam baš on pružiti znanja i veštine koje će vas ubaciti u onih 20 procenata uspešnih (još ako se uzme u obzir da na kurs ovakvog kvaliteta ne morate ići van svog grada), mi samo verujemo da je ova izuzetna prilika vredna vašeg vremena i verujemo da ćete tu odluku doneti lako, možda sutra, prekosutra, a možda već danas, i prijaviti se. 

Cena treninga je samo 4.990,00 dinara, a osim veština i kvalitetnog i odmah primenjivog znanja, dobijate materijal (skriptu) i sertifikat međunarodnog sertifikovanog NLP trenera.

Trening će se održati 14. juna 2018. godine, od 09 do 16 časova, u Kulturnom centru Gornji Milanovac.
Za blagovremene prijave (do 10.06.) popust je 10%.
Prijave možete slati putem mesingera, directa, na e mail: nlp-trener@srdjandjokovic.rs, na telefon 063/306-747 ili putem prijavnog formulara na sajtu.

Dodatne informacije o NLP-u ili treneru možete pronaći na našem sajtu ili nas jednostavno pozovite. Tu smo da vam razjasnimo sve nedoumice.



22.03.2019. Možda?

Sedim na terasi i posmatram to drvo ispred sebe. U stvari, posmatram ono što je od njega ostalo. Njega više nema, iako ga ja nekako nesvesno reprodukujem u svojoj glavi iz sećanja. Ja ga vidim onakvo kakvo je bilo, iako više nije. 

To je drvo jabuke i na tom mestu je pustilo korenje ko zna kada. Ne sećam se ni ko ga je posadio niti kada je poraslo. Samo znam da je postojalo tu. Izdizalo je svoje polodonosne krošnje u visine, ponosno, kao da je svima stavljalo do znanja „Ja sam tu i ništa loše ne može da se desi.“ Još kada bi se ljudi čudili njegovoj raskoši, kao da je razumelo šta govore, ono bi dodatno širilo svoje krošnje i izvodilo neki čudesan ples na povetarcu.

Da, da. Oduvek je bilo tu. Kada sam bila mala pentrala sam se po njemu, osvajajući visine, a ono bi me krošnjama štitilo od pada. Bila sam sigurna da mi se ništa loše ne može desiti. Niko drugi osim mene nije obraćao pažnju na njega. Jesu bili ponosni na njegovu lepotu, ali to je bilo to. Niko se nije bavio tim drvetom. Ništa mu posebno nisu pružali.

A i zašto bi, kada je i tako, samo po sebi, bilo veličanstveno. 

Kada sam odrasla, i ja sam zaboravila na njega. Nisam zaboravila na njegove plodove, već na njegove potrebe. Mislila sam da ih nema. Ono je pružalo tako slatkaste plodove i to u tako neverovatnim količinama, da sam bila sigurna da od prirode dobija sve ono što mu je potrebno. Nisam ga zalivala, nisam mu dodavala đubrivo, nisam ga okopavala, orezivala. Samo bih pobrala plodove kada bi došlo vreme za to. 

A ti plodovi su mi često jako puno značili. Znate kakav je život. Bilo je perioda kada sebi i svojoj porodici nisam mogla priuštiti neke đakonije koje su nam danas noralne, pa su mi poslastice od tih jabuka bile spasonosne. Kompoti, pite, kolači, torte, pa sušene jabuke, pa punjene jabuke, pa ušećerene jabuke,.... Poslastica je bilo u izobilju. Ne samo deca, i mi odrasli smo uživali u njima. 

Onda se nešto promenilo, došla su malo stabilnija vremena i ta voćka više nije bila omiljena poslastica. Dešavalo se da se osuše i otpadnu sa grana, a mi bi se jedva nakanili da ih pokupimo i sklonimo. Da ne ruže travnjak. 

I dalje smo uživali u lepoti tog drveta, u njegovoj hladovini koju je pravilo gustim krošnjama. Štitilo nas je od vremenskih nedaća. Od vetrova, smetova ali i nepoželjnih pogleda. Pružalo nam je slobodu. Ne znam zašto, ali svi smo bili potpuno sigurni da će zauvek biti tu. To se podrazumevalo. 

A onda, iznenada, njegove grane su počele da se lome. Pucale su kao da u bile od stakla pod udarom običnog povetarca. Nismo strahovali. “Proći će.” Mislili smo. Biće sve u redu. Stavili smo silno đubrivo oko njega. Zalivali ga dva puta dnevno, okopavali zemlju, stavljali aditive. Svašta smo radili, ali džaba. Ono je nestajalo. Kao da ga takli nismo. Nestajalo je sve dok na kraju nije ostao samo jedan mali, sasušeni panj. 

Sada ga već danima posmatramo i odlažemo trenutak kada ćemo i poslednje ostatke tog drveta skloniti ispred sebe. Čak i tako sasušeni panj pruža neki osećaj sigurnosti. Kao da nas je i dalje svojim duhom štitilo. Neminovno nam svima proleću misli kroz glavu. Da smo radili ovo, ili možda ono. Da smo ga bolje čuvali, na vreme ga negovali, da smo mu na vreme zahvalnost i ljubav pokazivali,..... Da smo,.... da li bi drugačije bilo? Da li bi duže živelo? Da smo možda na vreme osvestili značaj koji je u našim životima imalo. 

Ali sve je uzalud. Ono je nestalo. Konačnost tog događaja čini naša pitanja izlišnim. Sve ima svoj početak i kraj, to je prosto tako. Možda bi samo, da smo drugačije činili, na kraju manje pitanja bilo. Možda?!

10.10.2018. Tako različiti - pa opet jako slični

Različitost ljudi me konstantno fascinira. Svi smo mi jedinstveni, posebni, svako sa svojim karakterističnim „oznakama“, što fizičkim što emotivnim, duhovnim. Svako jedinka za sebe. Pa opet, na kraju se sve svodi na jednu suštinski zajedničku životnu težnju – sreću.

Upoznao sam značajan broj ljudi i retko kada mi se desilo da budem u situaciji da ih mogu poistovećivati. Istina, poseduju oni neke međusobne sličnosti, ali su suštinski svi jedinstveni. Različitog fizičkog izgleda, naravno. Ali i različitih shvatanja, načina razmišljanja, komunikacije. Različitih vrednosti i uverenja. Različitih ciljeva, načina motivacije. Pa na kraju i različitih stepena istrajnosti u ostvarivanju svojih različitih želja. Međutim, ono što je velikoj većini (ne mogu reći svima, mada se nadam da je to jedna od generalizacija koja bi mogla biti istinita) zajedničko, jeste težnja ka sreći. Svi oni, svi mi težimo ka sreći u životu. Pojam sreće je apstraktan i za svakoga podrazumeva nešto drugo, različito, ali glavni cilj jeste sreća. Biti srećan u životu. Pa i kada nekoga pitate šta je to što bi poželeo kada bi ulovio „zlatnu ribicu“ i imao tri želje na raspolaganju, većina odgovara: zdravlje, sreću i novac. Na ovakvu izjavu bi moj sin, kada je bio mali, odgovorio „Dovoljna mi je sreća, onda imam i zdravlja i para.“ A pada mi na pamet i ona izreka „Rodi me majko srećnog pa me baci na smetlište.“ 

Verujem da ćete se složiti sa mnom kada kažem da nam je većini zajedničko upravo to, težnja prema sreći.

A šta nas to dovodi do te sreće? E to je već individualno pitanje. Dobro zdravlje svi poželimo i sebi i drugima, mada mislim da ga uglavnom zanemarujemo, barem dok ga imamo. A važno je, naravno. A šta svakoga od nas čini zaista srećnim uglavnom zavisi od naših vrednosti. Šta je to što nam je najvrednije u životu? Meni porodica. Na prvom mestu. Dalje se na lestvici nižu razne druge vrednosti. Sve dok te vrednosti negujem i čuvam, ja sam srećan čovek. Da biste spoznali šta vas čini srećnim (ukoliko to već niste) razmislite o svojim vrednostima. To vam je prvi dobar putokaz u kom pravcu trebate ići. 

Skoro sam negde čuo simpatičnu metaforu po pitanju stabilnosti i sreće u životu. Kažu, to vam je kao sto (astal). Da bi sto bio stabilan i da bi na njemu moglo stajati sve ono što treba, potrebno je da ima četiri dobra, čvrsta nogara. Jedan nogar jeste Zdravlje. Drugi nogar jeste Ostvarenost u privatnom životu (porodica, emotivna veza,...), treći nogar je Ostvarenost u profesionalnom životu (da radite ono što volite) i četvrti jeste Hobi, što je nešto lično vaše. Kada bolje razmislite, upravo je to suština postizanja sreće. Četiri kategorije koje čine naš život. Pretpostavljam da se na neki način bavite svojim zdravljem, porodicom i poslom. A hobi? 

U životu postoje mnoge stvari na koje ne možemo uticati, već ih moramo prihvatiti takve kakve jesu. Ali postoji mnogo više onih na koje možemo. Često volim da kažem da mi živimo život naših odluka. Onih sitnih, svakodnevnih, pa do onih životno krucijalnih. E tu je kvaka. Način donošenja tih odluka razdvaja one ljude koji jednostavnije dolaze do svoje sreće od onih koji to ne čine. 

Ljudi koji obraćaju pažnju na način na koji donose odluke, koji ih pažljivo donose, koji krivca za manje dobre odluke traže na pravom mestu (u sebi), mnogo jednostavnije dolaze do svoje sreće. Oni uporni. Oni koji se ne boje da se pokrenu, urade nešto, promene nešto.

Sa druge strane imate i one ljude koji DONESU ODLUKU da idu „linijom manjeg otpora“. Ne žele da donose odluke, ili ne donose prave. A onda, umesto iz toga da izvuku pouku i promene nešto kod sebe, za iste te, manje dobre odluke, traže krivca u okruženju. „Ti si kriv što si ostavio otovrena vrata u kuhinji, zbog čega sam ja razbila glavu! – Nikako ja jer nisam gledala gde idem!“ „Ti si kriva što sam se uspavao jutros za posao! – Nikako ja jer sam zaboravio da uključim alarm!“ Naravno ovo su banalni primeri. A ima i onih ozbiljnijih. „Otac je kriv zašto mi nije obezbedio stan, kola, posao,....“ „Mama je kriva za moje napuštanje fakulteta, nije me terala da učim...“ Studentima omiljena „Ma profesor je idiot. Ja sam sve znao ali on je jednostavno rešio da me obori, za primer. A i zamisli, NIKO nije položio.“

Izgovora milion i svi oni daju isti rezultat. Nikakav.

Pa čak i kada date sebi oduška (ponekada) i okrivite tog nekog iz svog okruženja za neku svoju odluku ili nečinjenje, pa se onda svesrdno usredsredite da sami sebe ubacite u „mod samosažaljenja“, jer retko kada je dovoljno samo naći krivca, treba malo i „odžaliti“, šta vam u tom trenutku više prija? Da vas neko „pomazi“ po glavi i teši u smislu „Nisi ti kriv/a. Život je to. Jadna ili jadan ti. Baš mi te žao.....“ Ili vam više godi kada vam u tom trenutku neko odsečno kaže „Ajde ne s..., nego se trgni i reši stvari. Ti to možeš. Imaš sve što ti je potrebno. Dovoljno si jak/a, pametna ili pametan?

Hajde se zaista malo zamislite, kom tipu pripadate? Možda vam različiti pristupi prijaju u zavisnosti od konteksta? To je još bolja stvar. Ako je tako, onda razmislite u kojoj situaciji imate bolje rezultate? Kada vas neko „mazi“ po glavi i nežnom rukom „gura“ sve dublje u stanje samosažaljenja, ili kada vas neko žestoko „protrese“ i motiviše da izađete iz svoje zone komfora i pokrenete se?

Svi mi, ili barem većina, prolazimo kroz različite faze u životu. I ja sam bio u fazi kada mi je prijalo to „maženje“ po glavi. To je bila faza kada sam prvi put u životu krenuo zaista da istražujem sebe. Kada sam zašao duboko u svoju dušu, idući natrag do svojih prvih sećanja. Kada sam upao upravo u tu zamku samo-analize koja me je dovela do nekih zaključaka sa kojima nisam znao kako da se nosim. Do otvaranja silnih pitanja, na koja uglavnom nisam imao odgovor, barem ne svoj. Tada mi je prijalo to „maženje“ po glavi, jer me je nije teralo da se pokrenem. Držalo me je ušuškano u tom osećaju samosažaljenja i bilo mi je mnogo jednostavnije da sam sebi kažem „Jadan ja.“ nego da se pokrenem i fokusiram na ono što je danas i delom na ono što će doći. 

Mnogi ostanu dugo zarobljeni u toj zamci. Ja sam imao sreću jer sam pored sebe imao svoju porodicu. Ona me je protresla, otreznila i vratila na moj put. Kada kažem moj put, to naglašavam, jer dokaz da u tim trenucima nisam bio na “pravom” putu jeste jednostavan – nisam bio srećan. 

Ja sam u životu, srećom, imao tu jednu, kratku fazu. Za sebe ipak mogu reći da mi mnogo više prija onaj drugi tip podrške (iako je možda nekada bolniji od prvog). Kada me neko “otrezni” i pruži podršku da nastavim, gradim i negujem svoju sreću. Jer za nju sam odgovoran samo JA.

Razmislite i recite mi: Do kakvog ste zaključka došli? Šta vam više prija a šta vam daje bolje rezultate?