1. ISTORIJA HIPNOZE I HIPNOTERAPIJE

Kada govorimo o istoriji hipnoze, isto je kao da govorimo o istoriji svesnog razmišljanja ili disanja. O hipnoterapiji možemo govoriti kao o savremenijoj metodi upotrebe hipnoze u terapijske svrhe, ali koreni same hipnoze dosežu daleko u prošlost. Zapisi klinastim pismom nam govore da su Sumeri, najstarija poznata civilizacija, već u četvrtom milenijumu pre naše ere, poznavali i koristili hipnozu. Javlja se u spisima starih civilizacija, posebno istočne kulture, kod starih Kineza, Hindusa, Egipćana i mnogih drugih civilizacija. Postoji puno zapisa koji dokazuju da su se u drevnim vremenima hipnozom lečili razni poremećaji i bolesti. Tako u jednoj staroj egipatskoj raspravi piše: “... spusti na njega dlanove da umanjiš bol u njegovim rukama i reci mu da će bol nestati...” I kod starih Grka se nalaze spisi koji dokazuju upotrebu hipnoze u njihovim hramovima. Bolesnici bi pre dolaska u hram morali da se pridržavaju određenih pravila ishrane, zatim bi se pripremali mirisnim kupkama i pranjima. Onda bi im sveštenik pričao o već postignutim izlečenjima kako bi im povećao veru u ono što su trebali oni postići i stvorio stanje napetosti. Tek nakon tih priprema, bolesnici bi smeli prespavati u hramu, a za vreme sna, sveštenici su im šaputali određene sugestije kako bi pod tim okolnostima bolesnici sami aktivirali svoju snagu isceljenja. Kada bi se probudili, sveštenici bi im tumačili snove i naglašavali da trebaju poslušati božiji glas. Za one bolesnike koji nisu mogli zaspati, bili su angažovani posebni sveštenici koji su imali dar da ih uvedu u stanje transa gde bi oni uspostavili vezu sa bogovima.

Po ugledu na hramske sveštenike, hrišćanski sveštenici su se zalagali za izlečenje uz molitve, svetu vodicu i mošti hrišćanskih mučenika. U Novom zavetu piše: “Položiće ruke na bolesne, i biće im bolje....”
Iscelitelji su koristili dalje raznorazne metode za hipnozu i autohipnozu. Sve te metode uglavnom padaju u zaborav u vreme inkvizicije, kada je svakom iscelitelju koji se njome bavio, pretilo spaljivanje na lomači.
Era moderne hipnoze počinje u 18 veku sa austrijskim lekarom Franc Mesmerom (1734-1815). Mesmer je smatrao da je za izazivanje stanja hipnoze i isceljenja dovoljno dejstvo “fluida” za “magnetizovanje” bolensika. Nazvao ga je “životinski magnetizam”, a svoj fluid je na bolesnike prenosio pokretima glađenja. Radio je i scensku hipnozu, gde je imao značajan efekat, jer je sam po sebi bio teatralan i ekscentričan. Mesmer je u naučnom svetu naišao na osudu. Vladari evropskih zemalja tog vremena, francuski, pa kasnije i bavarski i danski kralj, naložili su raznim komisijama da provere “mesmerizam”. Pošto su zaključci tih komisija bili negativni, Mesmerova nauka je bila zabranjena. I ne samo to, u Francuskoj je lekarima prećeno gubitkom diplome ako samo raspravljaju na tu temu.
Sa današnje tačke gledišta, njegove seanse prenošenja magnetnog polja na pacijente zvuče kao nadrilekartstvo i fizički nemoguće. Ipak, njegove terapije su imale jak uticaj u psihološkom smislu, pa možemo reći da je Mesmer bio pionir hipnoze.

Izraz Mesmerizam znači: zadržavati nečiju pažnju dok se ne isključi sve drugo i time stvorilo stanje transa, drugim rečima, hipnotisalo.

Iako je Mesmer polazio od pogrešnih pretpostavki, svakako se može reći da Mesmerizam predstavlja preteču moderne psihoterapije.
Nauku o sugestiji podstakao je portugalski opat Faria (1755-1819). On je u Indiji proučavao hipnozu i došao do zaključka da hipnozu izaziva sama sugestija, nikakvi fluidi. On se iz Porugalije preselio u Pariz 1813.godine, gde je održavao javne nastupe na kojima je bolesnike uvodio u hipnozu tako što bi im prišao, oštro ih pogledao i odjednom uzviknuo “Spavaj!!!” Ovaj način predstavlja preteču hipnoze zastrašivanjem.

Sledeća faza razvoja hipnoze vezana je za dr Džejmsa Brejda (1795-1860). On je krenuo u istraživanje hipnoze sa namerom da razotkrije, po njemu šarlatana Lafontena, švajcarskog magnetizera. Međutim, tokom istraživanja koje je obavljao radeći sa svojom suprugom, prijateljem i slugom, došao je do pozitivnih rezultata. S obzirom da je bio očni lekar, znao je da fokusiranost na svetleći predmet koji je držao ispred osobe u visini korena nosa, dovodi do zamora očiju, a onda tu osobu uvodi u stanje transa. Objavio je knjigu o svom otkriću i svoju metodu nazvao hipnotizam, po grčkoj reči hypno što znači spavati. Iako naziv nije bio adekvatan, pošto hipnoza nije isto što i san, naziv je ostao i zamenio naziv mesmerizam. I Brejdi je, isto kao i kolege prethodnici, bio osporavan od strane stručne javnosti svog doba.

Do 1870 godine otvorene su dve škole hipnoze u francuskoj. Dve škole su imale potpuno različite pristupe i često su vođene žustre rasprave na tu temu. Jedna je smatrala da hipnoza može biti isključivo rezultat fizičkog ili neurološkog stimulisanja dok je škola u Nensiju smatrala da je hipnoza prirodno stanje dostupno svima korišćenjem slobodne volje.

Današnja hipnoza polazi od ovog drugog stanovišta. 1891 godine britnaska zdravstvena asocijacija izdala je nacrt rezolucije o upotrebi hipnoze u medicini, ali je ona usvojena tek 1955.godine, posle 64 godine.

Još jedan prethodnik moderne hipnoze, krajem 19 veka bio je dr Emil Kou. On je verovao u autosugestiju i u ulogu hpnotizera kao moderatora promena u klijentovom stanju, potpunim učešćem klijenta u procesu hipnoze. Njegova čuvena izjava po pitanju samopomoći je: svakim danom, u svakom pogledu, sve više napredujem.
Negde u isto vreme Sigmund Frojd, otac psihoanalize, koristio je hipnozu u svom ranom radu. Ipak, brzo je od nje odustao. Smatra se da nije imao dovoljno strpljenja koje je neophodno za hipnozu i da nije bio dobar hipnotizer. Zbog svoje nemogućnosti stvorio je otpor prema hipnozi i uticao u to vreme na širenje predrasuda o hipnozi. Te predrasude prevaziđene su tek u skorije vreme.
Razvojem psihoanalize i upotrebom anestetika opalo je zanimanje za hipnozu. Ipak, početkom 20 veka ruski naučnici počeli su da rade na konceptu i mehanizmima hipnoze. Najistaknutiji Ivan Pavlov, poznat je po otkriću uslovnog refleksa, iako je 1904. godine dobio Nobelovu nagradu za otkriće u polju varenja. Hipnoza se u aktivnu upotrebu vraća posle Prvog svetskog rata, kada lekari shvate da njom najbrže leče traume vojnika.
U SAD hipnoza biva odobrena za upotrebu u medicinske svrhe, 1958.godine. 2 glavna terapeuta označila su hipnozu u 20-om veku, Dr Milton Erikson i Dr Vilijam Brajan.

MILTON ERIKSON (1901 – 1980)

Milton Erikson bio je vrsni američki psihijatar i psiholog koji je specijalizirao hipnozu i porodičnu terapiju. Tvorac je novog pristupa hipnoterapiji koji još uvek nosi njegovo ime (Eriksonova hipnoterapija) i dalje se primenjuje širom sveta.

Erikson je imao stav da je nesvesni mnogo pametniji od svesnog dela našeg uma, i da taj deo našeg uma konstantno prima i obrađuje informacije čega mi uglavnom nismo uopšte svesni. U radu je često koristio lična životna iskustva kako bi pokazao moć podsvesnog uma. Većinu svojih ranih iskustava povezivao je sa hipnozom i autohipnozom.
Erikson je odrastao u Viskonsinu, na farmi, u skromnoj porodici, i trebao je postati farmer kao i njegov otac. Imao je dva poremećaja, disleksiju i daltonizam. Neverovatno, ali oba poremećaja je prevazišao spontanom autohipnozom.
Kada je imao 17 godina, zadobio je poliomielitis od čega je bio značajno paralizovan. Lekari su mislili da to stanje neće preživeti. Kritične noći, kada mu je bilo neverovatno loše, doživeo je još jedno „autohipnotičko“ iskustvo. Dok je tako ležao u bolničkom krevetu, čuo je lekare u susednoj prostoriji, kako njegovim roditeljima govore da on neće doživeti svitanje. Bio je besan zbog činjenice da jedan lekar može tako nešto reći majci. Majka je posle tog razgovora ušla u njegovu sobu i on ju je zamolio da namesti ormarić sa ogledalom na stranu, tako da je u ogledalu mogao kroz vrata videti izlazak sunca kroz prozor druge sobe. Majka, iako zbunjena jer nije mogla razumeti zašto on to želi, uradila je sve kako je tražio. A mladi Erikson je bio rešen da pošto poto doživi to svitanje. Erikson je dočekao svitanje a onda je pao u trodnevnu komu. Kada se povratio iz kome, prvo što je video bilo je ogledalo i odraz zapadnog prozora u tom ogledalu. Ono što ga je začudilo bilo je to što nije postojao način da vidi izlazak sunca od ogromnog drveta čije krošnje su to zaklanjale. Kasnije je shvatio da je te fizičke prepreke prosto otklonio i potpuno se fokusirao na izlazak sunca. To je uradio potpuno nesvesno. Tada je shvatio da farmer svakako neće moći postati, ali da može postati doktor.

Posledice oboljenja su bile ogromne. Bio je potpuno paralizovan. Mogao je samo pomerati oči i ispuštati nerazumljive zvukove. Od čula mu je jedino sluh bio neoštećen. Tako nepokretan postao je svestan značaja govora tela, tona glasa i načina na koji ova neverbalna izražavanja često predstavljaju kontradikciju verbalnom izražavanju.
Erikson je bio jako usamljen. Živeo je na farmi sa porodicom, roditeljima, sedam sestara, jednim bratom i medicinskom sestrom. Jedini način zabave koji je imao jeste posmatranje svojih ukućana. Ubrzo je primetio da su njegove sestre mogle reći „ne“ kada su u stvari mislile „da“ i obrnuto. Tako je počeo da studira neverbalni jezik i govor tela. Prateći svoju najmlađu sestru, koja je učila da puzi pa da hoda, uspeo je da aktivira „telesnu memoriju“ mišićnih aktivnosti. Koncentrišući se na te memorije, lagano je počeo da vraća kontrolu na delove svog tela, tako da je na kraju mogao da govori i da koristi svoje ruke. Pošto i dalje nije mogao da hoda, odlučio je da svoje telo trenira i dalje, sam, tako što se ukrcao u kanuu, sam, i krenuo na dugačko putovanje sa samo par dolara u džepu. Posle ovog napornog puta on je prohodao i kretao se uz pomoć štapa.

Erikson je bio izvrstan student medicine, i polje psihijatrije ga je do te mere zanimalo, da je tokom studija medicine, diplomirao i psihologiju. Mnogo kasnije, razvio je post polio sindrom, pa je opet završio potpuno paralizovan, uz prisustvo jakih bolova. Kao i prvi put, i drugi put je uspeo da povrati funkciju svog tela, ali je bio dosta vezan za kolica. Svoj bol je uspevao da kontroliše autohipnozom.

Ranih 50-tih godina prošlog veka, antropolog Gregori Bejtson, uključio je Eriksona kao konsultanta u svom opširnom istraživanju o komunikaciji. Preko Bejtsona su Ričard Bendler i Džon Grinder uspeli da se upoznaju sa Eriksonom. Na njih dvojicu je imao posebno jak uticaj. On je jedan od psihoterapeuta kojeg su modelovali i o čijem radu su napisali nekoliko knjiga. Kada je Erikson pročitao njihov rad o sebi, bio je i sam iznenađen, jer nije bio svestan načina na koji je radio to što je radio i što mu je davalo dobre rezultate. Milton Erikson je živeo 78 godina, za koje vreme je uradio jako mnogo kako za oblast prihijatrije, tako posebno za hipnoterapiju. Bio je borac za uvođenje hipnoterapije u konvencionalnoj medicini, u čemu je i uspeo.
Iako je bio vezan za invalidska kolica u poznijim godinama, Erikson je i dalje bio ekstremno aktivan i energičan, primao puno klijenata, pisao, putovao, predavao i držao seminare. Uvek je bio darežljiv sa svojim vremenom i znanjem. Eriksonov pristup je bio blaži od prethodnih stilova hipnoterapije. Koristio je prirodan i fleksibilan metod za indukovanje transa, koji je radio SA klijentom a ne NA klijentu. Menjao je svoj pristup non stop, u zavisnosti od klijentovog individualnog problema i osobenosti. Ovaj stil zahteva puno više od terapeuta. Ne mogu koristiti iste skripte za sve pacijente.

Kao nastavak razvoja hipnoze ’70-ih godina, u cilju samopoboljšanja, nastaje NLP. Iako ne direktno povezani, NLP u svom radu koristi mnoge alate i metode hipnoze. Poslednjih par decenija hipnozu možemo videti u svim aspektima života. Negde je istaknuta, negde se njene tehnike i alati skriveno koriste.

2. TRENING ZA HIPNOTERAPEUTA

Trajanje treninga:

- 40 sati

Treningom dobijate:

Znanje i veštine za uvođenje klijenta u stanje transa u kome je 200 puta podložniji sugestibilnim porukama. Veštinu prepoznavanja osobenosti ličnosti, usaglašavanja sa njom, izrade adekvatne skripte sa sugestibilnim porukama.

Sertifikacija:

Sertifikacija podrazumeva pismeni i praktični test. Sertifikat izdaje IHA, International Hypnosis Association.

SPREMNI STE ZA TRENING HIPNOTERAPEUTA?