14.06.2018. Trening Uticaj Govora u Gornjem Milanovcu

ISKORISTITE JEDINSTVENU PRILIKU i završite kurs Uticaja govora u svom gradu. 

Verujemo da ste čuli za odnos 20/80. Kažu da od sto posto ljudi, dvadeset posto su uspešni, a onih osamdeset to baš i nisu. Šta je to što čini tu razliku? Upravo vera i rad na sebi.

Ovim izvandrednim jednodnevnim kursom vi dobijate osnovne veštine uspešne komunikacije. Dobijate alate koji će kod vas napraviti tu razliku i načiniti vas uspešnim u svim segmentime vašeg života. 

Takođe, pohađanjem ovog kursa, vi započinjete svoj put edukacija iz oblasti Neuro lingvističkog programiranja (NLP). NLP svetski stručnjaci deklarišu kao najbolji komunikacioni model, model koji vam daje konkretne odgovore na pitanja KAKO nešto uraditi, KAKO postići cilj, KAKO uspeti u poslu, KAKO uspostaviti kvalitetne međuljudske odnose, KAKO komunicirati,... i sve to na jednostavan i lak način. I ne kažemo da je baš za vas ovaj kurs fenomenalan način da se pokrenete i napravite nešto dobro i da će vam baš on pružiti znanja i veštine koje će vas ubaciti u onih 20 procenata uspešnih (još ako se uzme u obzir da na kurs ovakvog kvaliteta ne morate ići van svog grada), mi samo verujemo da je ova izuzetna prilika vredna vašeg vremena i verujemo da ćete tu odluku doneti lako, možda sutra, prekosutra, a možda već danas, i prijaviti se. 

Cena treninga je samo 4.990,00 dinara, a osim veština i kvalitetnog i odmah primenjivog znanja, dobijate materijal (skriptu) i sertifikat međunarodnog sertifikovanog NLP trenera.

Trening će se održati 14. juna 2018. godine, od 09 do 16 časova, u Kulturnom centru Gornji Milanovac.
Za blagovremene prijave (do 10.06.) popust je 10%.
Prijave možete slati putem mesingera, directa, na e mail: nlp-trener@srdjandjokovic.rs, na telefon 063/306-747 ili putem prijavnog formulara na sajtu.

Dodatne informacije o NLP-u ili treneru možete pronaći na našem sajtu ili nas jednostavno pozovite. Tu smo da vam razjasnimo sve nedoumice.



14.06.2019. Reorganizacija

Okruženi smo nepresušnim izvorima inspiracije. Gde god se okrenemo možemo naići na nešto što nas može podstaći da se trgnemo. Da neku životnu situaciju sagledamo iz neke nove perspektive. Da odluke donosimo na neki novi način. Pitanje je samo naše fokusiranosti ili spremnosti da tu inspiraciju prepoznamo pa i iskoristimo. Da li su nam čula otvorena ili kroz život prolazimo više mehanički, po unapred utvrđenoj maršuti.

Evo moje priče.

Posle skoro dvadeset godina života u jednom prostoru, očekivano je došlo vreme za neke malo detaljnije fizičke radove. Za promenu nekih instalacija, krečenja, renoviranje kupatila itd. Ništa pompezno, već potrebno. Sigurna sam da vam je svima poznato kako sve to može izgledati. Svakako veoma dinamično i dok traje nimalo prjatno. Ali potreba nalaže određene žrtve. Pa tako smo malo bežali iz stana dok su radovi bili u toku, ali smo veći deo vremena morali da budemo tu. Iako u početku ne baš udobno, vremenom, kako su se radovi bližili kraju, zadovoljstvo potignutim rezultatom nekako je obrisalo sve one neugodnosti kroz koje smo prolazili. 

Elem. Majstori izašli iz kuće a mi rešili da životni prosor oslobodimo viška nameštaja i eventualno unesemo nešto novo. I dok smo tu odluku donosili, nismo uzeli u obzir količinu stvari koju će biti potrebno smestiti u duplo manje nameštaja za odlaganje. Tek kada smo kutije sa stvarima vratili iz podruma, shvatili smo da smo u blagom problemu. Pokušala sam da organizujem prostor, da prepakujem stvari, da promenim način slaganja,... ma svašta, ali džaba. Nikako od trokrilnog ormara ne možete napraviti petokrilni, ma koliko to želeli. Slike su posebna priča. Obožavamo slike i njih smo želeli odmah da vratimo na svoja mesta kako bismo što pre povratili neku sigurnost i povezanost sa prostorom. Međutim, nešto nam se nije dalo. Prvo nam je pukao čekić pa odložio kačenje do nabavke novog. Onda smo ostali bez bušilice. Tada smo odlučili da ipak sačekamo još koji dan pre nego što krenemo sa kačenjem.

Moram priznati da sam sve vreme dok sam pokušavala da složim garderobu, knjige, suvenire, uspomene, papire, slike,... osećala neku silnu nelagodu i to do te mere da sam u jednom trenutku rešila da prestanem bilo šta da radim. Ono što sam do sada u životu naučila jeste da kada god osećam takvu nelagodu, nervozu dok nešto radim, to samo znači da to nešto ne radim kako treba i da se moram zaustaviti i razmisliti u čemu je problem.

To sam i uradila. Skuvala sam kafu, sela i počela da razmišljam. Onda sam se setila nečega jako zanimljivog. Setila sam se našeg useljavanja u stan. Potpuno suprotna situacija od ove sadašnje. Prvo, tada smo imali po dvadeset i nešto godina. Mogu slobodno reći da smo bili na nekom početku života. Prostor smo opremili nameštajem, a taj nameštaj je bio prazan. Nismo imali mnogo šta da stavimo u njega. Fioke prazne, police sa ponekom sitnicom, frižider bez magneta, zidovi goli, bez slika. Sve to smo naknadno, godinama dodavali, dok nismo na kraju došli u situaciju u kojoj smo sada. A onda mi je palo na pamet da se mi tako odnosimo uglavnom i prema sebi i sopstvenom životu. Krenete u život prazni, bez predrasuda, mržnje, uverenja,.... potpuno otvoreni i spremni za život. A onda lagano popunjavate fioke u svojoj duši, nekada prijatnim i potrebnim sitnicama, a mnogo češće onim nepotrebnim koje vas samo opterećuju i sputavaju. Najviše mesta vam zauzimaju teška uverenja koja vam često prelete preko oboda fioke pa istu zaglave, a vi niste ni svesni zašto je ne možete zatvoriti, šta je to što smeta.

Da, da. Ta uverenja. Te predrasude. I dok sam tako pila svoju kafu i napravila paralelu moje trenutne situacije u stanu sa stanjem u mojim ličnim fiokama, shvatila sam da je sve u stvari jako jednostavno. Iako ih imam sigurno još mnogo neotkrivenih, veći deo svojih uverenja sam uspela da izbrišem. Jednostavno sam ih „izbacila“ iz svojih fioka. Nije bilo lako, ali opet, dobijeni rezultat je osećanje neverovatnog zadovoljstva i slobode što znači da se trud isplatio.

Sada sam to čišćenje prenela samo na svoj dom. Uzela sam veliku kutiju i krenula da bacam. Ne da odlažem u podrum ili tavan, već bukvalno da bacam. U početku bi mi ruka i zadrhtala, posebno kada bih krenula da bacim nešto što mi je vraćalo neke uspomene ili emociju. Međutim, shvatila sam da ja tu svaku životno stečenu emociju koja mi je važna nosim u sebi. Ako sam na nešto i zaboravila, to samo znači da mi nije bilo previše važno, pa samim ti ni potrebno. Izbrisala sam iz glave sve ono što je bilo i pred sebe rasprostrla prazno platno spremno za nove boje. 

Fizičke stvari su vam kao uverenja. Neosetno vam se uvuku u živote. U prvom trenutku vam zadovolje neku potrebu, možda vas i zaštite od nečega, a onda postanu balast kojeg se teška srca oslobađate, jer ste na to nešto “navikli”. A što bi moja baka rekla: “Gde ima navike ima i odvike!” 

Prostor u kojem živite je deo vas. Da biste u njemu uživali, dajte mu svoj lični pečat a to dajete osluškujući sebe. Dom je vaše utočište. Mesto gde ste bezbedni, gde punite baterije za nove pobede. On je odraz vas samih. Pa kada vidite da vas opterećuje, ili da više nije u skladu sa vašim potrebama, nemojte se plašiti. Raščistite ga. Otarasite se svega onoga što vam predstavlja balast, i u prostoru i u vama. Sve je jako jednostavno, samo treba osluškivati.

Mi smo sada naše stvari spakovali, na neka nova mesta. A slike? Još nisu okačene, čekaju pravi trenutak.


10.10.2018. Tako različiti - pa opet jako slični

Različitost ljudi me konstantno fascinira. Svi smo mi jedinstveni, posebni, svako sa svojim karakterističnim „oznakama“, što fizičkim što emotivnim, duhovnim. Svako jedinka za sebe. Pa opet, na kraju se sve svodi na jednu suštinski zajedničku životnu težnju – sreću.

Upoznao sam značajan broj ljudi i retko kada mi se desilo da budem u situaciji da ih mogu poistovećivati. Istina, poseduju oni neke međusobne sličnosti, ali su suštinski svi jedinstveni. Različitog fizičkog izgleda, naravno. Ali i različitih shvatanja, načina razmišljanja, komunikacije. Različitih vrednosti i uverenja. Različitih ciljeva, načina motivacije. Pa na kraju i različitih stepena istrajnosti u ostvarivanju svojih različitih želja. Međutim, ono što je velikoj većini (ne mogu reći svima, mada se nadam da je to jedna od generalizacija koja bi mogla biti istinita) zajedničko, jeste težnja ka sreći. Svi oni, svi mi težimo ka sreći u životu. Pojam sreće je apstraktan i za svakoga podrazumeva nešto drugo, različito, ali glavni cilj jeste sreća. Biti srećan u životu. Pa i kada nekoga pitate šta je to što bi poželeo kada bi ulovio „zlatnu ribicu“ i imao tri želje na raspolaganju, većina odgovara: zdravlje, sreću i novac. Na ovakvu izjavu bi moj sin, kada je bio mali, odgovorio „Dovoljna mi je sreća, onda imam i zdravlja i para.“ A pada mi na pamet i ona izreka „Rodi me majko srećnog pa me baci na smetlište.“ 

Verujem da ćete se složiti sa mnom kada kažem da nam je većini zajedničko upravo to, težnja prema sreći.

A šta nas to dovodi do te sreće? E to je već individualno pitanje. Dobro zdravlje svi poželimo i sebi i drugima, mada mislim da ga uglavnom zanemarujemo, barem dok ga imamo. A važno je, naravno. A šta svakoga od nas čini zaista srećnim uglavnom zavisi od naših vrednosti. Šta je to što nam je najvrednije u životu? Meni porodica. Na prvom mestu. Dalje se na lestvici nižu razne druge vrednosti. Sve dok te vrednosti negujem i čuvam, ja sam srećan čovek. Da biste spoznali šta vas čini srećnim (ukoliko to već niste) razmislite o svojim vrednostima. To vam je prvi dobar putokaz u kom pravcu trebate ići. 

Skoro sam negde čuo simpatičnu metaforu po pitanju stabilnosti i sreće u životu. Kažu, to vam je kao sto (astal). Da bi sto bio stabilan i da bi na njemu moglo stajati sve ono što treba, potrebno je da ima četiri dobra, čvrsta nogara. Jedan nogar jeste Zdravlje. Drugi nogar jeste Ostvarenost u privatnom životu (porodica, emotivna veza,...), treći nogar je Ostvarenost u profesionalnom životu (da radite ono što volite) i četvrti jeste Hobi, što je nešto lično vaše. Kada bolje razmislite, upravo je to suština postizanja sreće. Četiri kategorije koje čine naš život. Pretpostavljam da se na neki način bavite svojim zdravljem, porodicom i poslom. A hobi? 

U životu postoje mnoge stvari na koje ne možemo uticati, već ih moramo prihvatiti takve kakve jesu. Ali postoji mnogo više onih na koje možemo. Često volim da kažem da mi živimo život naših odluka. Onih sitnih, svakodnevnih, pa do onih životno krucijalnih. E tu je kvaka. Način donošenja tih odluka razdvaja one ljude koji jednostavnije dolaze do svoje sreće od onih koji to ne čine. 

Ljudi koji obraćaju pažnju na način na koji donose odluke, koji ih pažljivo donose, koji krivca za manje dobre odluke traže na pravom mestu (u sebi), mnogo jednostavnije dolaze do svoje sreće. Oni uporni. Oni koji se ne boje da se pokrenu, urade nešto, promene nešto.

Sa druge strane imate i one ljude koji DONESU ODLUKU da idu „linijom manjeg otpora“. Ne žele da donose odluke, ili ne donose prave. A onda, umesto iz toga da izvuku pouku i promene nešto kod sebe, za iste te, manje dobre odluke, traže krivca u okruženju. „Ti si kriv što si ostavio otovrena vrata u kuhinji, zbog čega sam ja razbila glavu! – Nikako ja jer nisam gledala gde idem!“ „Ti si kriva što sam se uspavao jutros za posao! – Nikako ja jer sam zaboravio da uključim alarm!“ Naravno ovo su banalni primeri. A ima i onih ozbiljnijih. „Otac je kriv zašto mi nije obezbedio stan, kola, posao,....“ „Mama je kriva za moje napuštanje fakulteta, nije me terala da učim...“ Studentima omiljena „Ma profesor je idiot. Ja sam sve znao ali on je jednostavno rešio da me obori, za primer. A i zamisli, NIKO nije položio.“

Izgovora milion i svi oni daju isti rezultat. Nikakav.

Pa čak i kada date sebi oduška (ponekada) i okrivite tog nekog iz svog okruženja za neku svoju odluku ili nečinjenje, pa se onda svesrdno usredsredite da sami sebe ubacite u „mod samosažaljenja“, jer retko kada je dovoljno samo naći krivca, treba malo i „odžaliti“, šta vam u tom trenutku više prija? Da vas neko „pomazi“ po glavi i teši u smislu „Nisi ti kriv/a. Život je to. Jadna ili jadan ti. Baš mi te žao.....“ Ili vam više godi kada vam u tom trenutku neko odsečno kaže „Ajde ne s..., nego se trgni i reši stvari. Ti to možeš. Imaš sve što ti je potrebno. Dovoljno si jak/a, pametna ili pametan?

Hajde se zaista malo zamislite, kom tipu pripadate? Možda vam različiti pristupi prijaju u zavisnosti od konteksta? To je još bolja stvar. Ako je tako, onda razmislite u kojoj situaciji imate bolje rezultate? Kada vas neko „mazi“ po glavi i nežnom rukom „gura“ sve dublje u stanje samosažaljenja, ili kada vas neko žestoko „protrese“ i motiviše da izađete iz svoje zone komfora i pokrenete se?

Svi mi, ili barem većina, prolazimo kroz različite faze u životu. I ja sam bio u fazi kada mi je prijalo to „maženje“ po glavi. To je bila faza kada sam prvi put u životu krenuo zaista da istražujem sebe. Kada sam zašao duboko u svoju dušu, idući natrag do svojih prvih sećanja. Kada sam upao upravo u tu zamku samo-analize koja me je dovela do nekih zaključaka sa kojima nisam znao kako da se nosim. Do otvaranja silnih pitanja, na koja uglavnom nisam imao odgovor, barem ne svoj. Tada mi je prijalo to „maženje“ po glavi, jer me je nije teralo da se pokrenem. Držalo me je ušuškano u tom osećaju samosažaljenja i bilo mi je mnogo jednostavnije da sam sebi kažem „Jadan ja.“ nego da se pokrenem i fokusiram na ono što je danas i delom na ono što će doći. 

Mnogi ostanu dugo zarobljeni u toj zamci. Ja sam imao sreću jer sam pored sebe imao svoju porodicu. Ona me je protresla, otreznila i vratila na moj put. Kada kažem moj put, to naglašavam, jer dokaz da u tim trenucima nisam bio na “pravom” putu jeste jednostavan – nisam bio srećan. 

Ja sam u životu, srećom, imao tu jednu, kratku fazu. Za sebe ipak mogu reći da mi mnogo više prija onaj drugi tip podrške (iako je možda nekada bolniji od prvog). Kada me neko “otrezni” i pruži podršku da nastavim, gradim i negujem svoju sreću. Jer za nju sam odgovoran samo JA.

Razmislite i recite mi: Do kakvog ste zaključka došli? Šta vam više prija a šta vam daje bolje rezultate?